“Ne može biti napretka ka EU ukoliko nema dijaloga oko Kosova“! Verovatno ste tek ovlaš prešli preko ove rečenice, misleći, s pravom, da je izgovorio ovih dana neko od evropskih birokrata, ili političara iz Nemačke ili Francuske. Međutim, to je deo izjave Havijera Solane, kao Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku date u Beču u oktobru 2003. godine, na dan prvog pokušaja uspostavljanja dijaloga Beograda i Prištine. Nažalost, propalog pokušaja. I, kao što sada znamo, biće potrebna čitava decenija da se ti pregovori zaista uspostave, a evo, traju već sedam godina. U Beču su tada, sa dve strane stola u palati Hofburg, sedeli Ibrahim Rugova i Zoran Živković, Nedžat Daci (predsednik Skupštine u Prištini) i Nebojša Čović… Nije bilo nikakvog pomaka u odnosima, osim što će Kosovo, koju godinu kasnije, nakon niza propuštenih prilika za kompromis, proglasiti nezavisnost. Dolaskom na vlast 2012. godine, Aleksandar Vučić je krenuo da se upravlja po rečenici koju je daleke 2003. godine izgovorio Solana. Najteži potez koji je Vučić imao u proteklih osam godina bio je da ponovo, nakon proglašene nezavisnosti Kosova, otvori dijalog sa Prištinom, a zatim da sa njima sklopi Briselski sporazum. A sasvim sigurno biće teško i da uskoro, po svim najavama, postigne kompromis, koji će na duži rok normalizovati te odnose. Bilo je i biće teško, ali drugi i drugačiji put jednostavno nije postojao, niti postoji. To nisu shvatile sve prethodne garniture koje su se od 2003. godine smenjivale na čelu Srbije. Zato zvuče groteskno svi njihovi napori da u Vučićevoj politici postizanja kompromisa oko Kosova nađu manu, pa i da je potpuno dezavuišu, kao štetnu. Znajući i sami da alternative nema, upadaju u neoprostivu zamku nedoslednosti, kada svom jedinom cilju – obaranju Vučića, žrtvuju i temelje svoje politike, a to je ulazak Srbije u EU. Ali pre svega žrtvujući bezbednost i budućnost Srba na Kosovu i njihove imovine kao i ekonomsku perspektivu i budućnost Srbije.

Pokušavajući da mučan i težak Vučićev hod ka kompromisu (a ne postoji lak) predstave kao izdaju nacionalnog interesa, postaju ono što nisu, ekstremni vikend nacionalisti i zagovornici odustajanja od evropskog puta. Konfuzija koja u redovima opozicije vlada oko ključnih državnih pitanja je na istorijskom maksimumu. Dakle obrnuto srazmerna njenoj podršci kod birača, koja je već duže na istorijskom minimumu. Odgovor na njihove patnje, izazvane stabilno niskim izbornim rezultatima, nije ni u kakvoj represiji ili manjku slobode medija, već u odsustvu rešenja za najvažnija državna i društvena pitanja.

Kakvo god da bude rešenje za Kosovo, nećemo ga dobiti „ležeći, na divanu sve duvan pušeći“. Sva sreća, jer takvo rešenje bi bilo najgore po Srbiju. A do pre samo koju godinu kao da smo priželjkivali da nam ga neko otuda podari, da nad takvim rešenjem možemo večno da jadikujemo i proklinjemo pola sveta. Sve dok za nekih 500 godina takvo rešenje ne preraste u mit, koji ćemo slaviti kao pobedu naše istorijske ispravnosti i nepokornosti.

Ne prisustvujemo, dakle, zakuvavanju još jednog nacionalnog mita, koji bi tako dobro „legao“ na samouništavajuću crtu našeg mentaliteta, večite žrtve koju samo blagi Bog čuva od nestanka, vodeći je kroz lavirint istorijskih nepravdi. Na sreću, srpski nacionalni brod ovih dana plovi po kartama i GPS uređajima, a ne po koridorima usmenog predanja u kojem vladaju nemani, sirene, nimfe, kiklopi i krakeni. Možda prvi put u istoriji, bar kad je Kosovo u pitanju. I zato će rešenje biti najbolje što može za Srbiju.

Ali taj put je teži nego ikada ranije jer u ovom kosovskom pokeru Vučić u  rukama ima krnje karte koje su ostale na stolu, a koje mu nisu podeljene iz novog špila karata, ravnopravno i po istim pravilima kao drugoj strani. On treba da igra otvoreni poker znajući da su svi kečevi upravo na toj drugoj strani. Ne u rukama kosovskih političara već u rukama USA, Nemačke, Velike Britanije, Francuske. I kakav rezultat očekujemo u toj igri? Ali upravo obrnuto, Aleksandar Vučić odbija da se kocka. Znajući realnu snagu i uticaj navedenih zemalja (i ostalih koji snažno podržavaju nezavisno Kosovo) odbija da se kocka sa sudbinom svog naroda na Kosovu, odbija da stavi na kocku ponos Srbije, budućnost naroda i zemlje…On je uspeo da na pregovarački sto vrati ono što je već odlučeno pre mnogo godina, a formalno i proglašeno pre 12 godina. Uspeo je da vrati kredibilitet Srbiji kao pregovarača za Kosovo u trenutku kad su već i kosovski Albanci i njihovi mentori i sponzori bili ubedjeni da je taj proces završen i da Srbija tu nema više šta da traži. Od tih istih, najvećih i najrazvijenih zemalja, sada čujemo da bez Srbije ne može biti trajnog rešenja za Kosovo.

I dok je srpskoj opoziciji važan isključivo uskopartijski interes i to da li će Vučića mrzeti jedinstveno ili u dve ili tri kolone, predsednik Srbije ima težak posao da bezbednost za kosovske Srbe, srpsku pravoslavnu crkvu, budućnost za Srbiju, bolji život za sve gradjane…drži u jednoj koloni prioriteta. I na kraju, narod mora da zna da besmislen i neodgovoran predlog za zamrzavanje konflikta na Kosovu (čak i u slučaju kad bi to samo od nas zavisilo) automatski znači i zamrzavanje budućnosti naše zemlje i naše dece.

Što se Kosova tiče, najvažnije je brzo postići ozbiljno i trajno rešenje. Dogadjaji prethodnih dana upravo govore koliko je važno što pre osigurati bezbednost za Srbe na KiM, za njihovu imovinu, normalan život, Crkvu…Niko nema pravo da te naše ljude na Kosovu ostavi van definisanog pravnog okvira, nebezbedne, da strepe za svoje živote i živote svoje dece. Inatiti se, “zamrzavati konflikt” i čekati neko bolje vreme i okolnosti kad Rusija još više ojača…Dotle, može se desiti da nećemo imati više šta i koga da branimo na Kosovu. A onda ćemo, opet kasno, shvatiti da smo tamo sve izgubili. I da, ovo  je igra na više šahovskih tabli, na kojima sat otkucava sve brže, a figure koje su Vučiću ostavili prethodnici ne daju mnogo razloga za zadovoljstvo. Ipak, partija još nije gotova, poeni u simultanki su još otvoreni, a sa naše strane bar imamo dobrog i iskusnog šahistu. Vučić, dakle, definitivno radi najteži i najodgovorniji posao u svom životu, i to na neki način određuje njegovu političku sudbinu. On to dobro zna, ali ga hrabrost i odlučnost ne napuštaju. Jer zna da čini pravu stvar za buduće generacije. I zato, kao što je rekao veliki general i državnik De Gol: “Čast onima koji pred sudbinom ne obaraju pogled!”