“Ludost je ako ponavljate istu radnju, a očekujete drugačiji rezultat”, izreka je koja se pripisuje Albertu Ajnštajnu. U njoj ćemo lako prepoznati ponašanje Srbije i njenih lidera kad god su bili u prilici da donesu odluku, koja će na duži rok odrediti sudbinu države i naroda. U poslednje vreme često čujemo od američkih diplomata da je “otvoren prozor” za rešavanje pitanja Kosova i da bi to trebalo da iskoristimo, jer neće dugo biti otvoren. Ako ste već došli u situaciju da o nekim, vama važnim, pitanjima odlučuju SAD i Zapad, onda bi trebalo da razumete i jezik kojim govore, kako biste doneli ispravnu odluku. Srbija je i sada, po ko zna koji put u poslednjih trideset godina, u takvoj poziciji. Na svoju nesreću, najčešće nije razumela, ili je ludački samouvereno odbijala da razume poruke o “otvorenim prozorima”, zbog čega je postala pravi šampion u propuštanju prilika. Prozori su se nad njom bezbroj puta otvarali i zatvarali, ostavljajući iza sebe samo promaju i oluju, koje su u nepovrat odnosile istorijske šanse, često i hiljade ljudskih života, štetu koja se meri milijardama i godine zastoja koje se ne mogu nadoknaditi.

Ako je postojalo nešto zajedničko u svakoj odluci da ne prođemo kroz otvoren prozor, onda je to bilo porazno uverenje da prvu ponudu treba odbiti, jer se tako pokazuje snaga (!?) a svaka sledeća ponuda (plan, rešenje…) biće povoljnija. To se nikada nije dogodilo. Ali nije nas sprečavalo da iznova koristimo istu, gubitničku, strategiju. Uvereni u to da imamo misiju, da smo zastupnici univerzalne pravde, bastion otpora moćnicima i nasilnicima, glas malih i slobodoljubivih… Ustvari, bili smo samo neuki, arogantni i kratkovidi. 

U trenutku kada se pred Srbijom, nakratko, otvara još jedan “prozor” za važnu istorijsku odluku, dobro je podsetiti se nekoliko sličnih situacija, koje smo “znalački” propustili, iako nas to nije sprečavalo da i njih pretvaramo u pobede, u spasonosne i mudre odluke…

Članstvo u Evropskoj uniji, kojem se nadamo već 17 godina i koje još nije na vidiku, bilo je već jednom na našem stolu kao gotova ponuda. Ne tako davnog maja 1991. godine, u Beograd je iz Brisela stigla ponuda da tadašnja Jugoslavija, političkom odlukom, bude primljena u Evropsku uniju (tada Zajednicu) i da pride dobije koju milijardu dolara za reforme. Zauzvrat, lokalni šefovi trebalo je da prekinu svađe i odustanu od rata koji je već bio na pomolu. Srbija (Milošević) je bila jedna od onih koji su ponudu odbili. Imali su drugačije planove šta treba uraditi sa zajedničkom državom i ostvarili su ih. Uz stotine hiljada poginulih, milione raseljenih, razorene privrede i rascepkane državice u kojoj je svako mogao da kaže da je pobednik. I da mu u to poveruju.

Dve godine i hiljade mrtvih kasnije, Sajrus Vens i ser Dejvid Oven doneli su gospodarima rata u Bosni plan koji je predviđao kraj rata, očuvanje celovite BiH i njeno unutrašnje organizovanje na deset pokrajina. Odbijeni su na kozačkoj skupštini u hotelu na Palama, pred poniženim Miloševićem, Dobricom Ćosićem i Konstantinom Micotakisom. Doći će do mira dve i po godine kasnije, a u međuvremenu će poginuti na hiljade Srba, Bošnjaka i Hrvata, njihova sela i gradovi biće razoreni, od čega se do danas neće oporaviti.

Istu strategiju odbijanja, a da nismo naučili ništa iz prethodnih tragedija, ponavljamo i početkom 1995. Četiri sile – UN, EU, Rusija i Amerika donose u Zagreb plan za okončanje rata, nad kojim su se Tuđman i njegovi zaledili. Srbi u Hrvatskoj dobijaju “državu u državi” – predsednika, parlament, vladu, sudove, zastavu, grb, novac, jezik, poreze, policiju, carinu, međunarodne ugovore… Dok u Zagrebu vlada tajac, a svi osim Tuđmana smatraju da plan treba prihvatiti (po svedočenju Ivića Pašalića), plan Z-4 stiže u Knin. Milan Martić dočekuje međunarodne posrednike jagnjetinom, ali papir sa nezamislivo širokom autonomijom ne želi ni da uzme u ruke! Knin i Beograd su ga glatko odbili, hoće državu ili ništa. Mate Granić, šef hrvatske diplomatije, doneo je muštuluk svom šefu Tuđmanu i rekao – “Sada smo sigurni da je osim partnera i saveznika Amerikanaca i dragi Bog na našoj strani“. Dok je u Zagrebu tekao šampanjac, jer su znali da je ovim srpskim odbijanjem zapečaćeno stvaranje samostalne Hrvatske, u Beogradu nisu znali ni pravi naziv ovog plana, a kamoli njegov sadržaj. Tomislav Nikolić ga je nazivao „Plan tri četiri“, smatrajući da je poštovanje ćiriličnog slova „Z“ važnije od sudbine stotina hiljada njegovih sunarodnika, koje je tih godina uveravao da će imati svoju državu. Odmah je usledio „Bljesak“ u Zapadnoj Slavoniji, a nekoliko meseci kasnije i „Oluja“. 

Kratkotrajni mir za Srbiju deluje kao predah za isprebijanog, osiromašenog i zbunjenog čoveka, koji i dalje sanja o tome da je uvek bio u pravu i da sa „nasilnicima“ samo treba da nastavi da igra grubo. Pregovore u Rambujeu doživljava kao sprdačinu, odbija sve o čemu je reč i svesno ulazi u avanturu tromesečnog bombardovanja, koje zemlju vraća decenijama unazad. Koji mesec kasnije povlači sve što je Srbija imala na Kosovu i prihvata isti taj sporazum iz Rambujea, udenut u Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN.

Beogradski “Mister njet” Slobodan Milošević otišao je u istoriju 2000. godine, ali njegova doktrina odbijanja i kratkovidosti ostala je da živi i u politici njegovih demokratskih naslednika. Kao i mnogo puta tokom 90-tih, Srbija 2007. godine odbija plan za Kosovo Finca Martija Ahtisarija, i to odbijanje overava u parlamentu. Jer, naravno, narušava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Bolja ponuda nikada neće stići, baš kao i u svim prethodnim prilikama. Kosovo odmah potom proglašava nezavisnost, a tu nezavisnost priznaju sve zapadne zemlje. U međuvremenu, Ahtisarijev plan pretvara se u Ustav Kosova i isključivo na osnovu njega srpska zajednica i danas uživa široku autonomiju. Manastiri i Crkve  imaju neprikosnoveno pravo na imovinu, Srbi zagaratovanih 10 poslanika, mesto u Vladi Kosova, novoformirane srpske opštine. I to sve na osnovu plana koji smo odbili!

Spisak naših katastrofalnih odbijanja, a potom prihvatanja pod mnogo gorim uslovima, mnogo je širi, ovde su pobrojani samo neki od važnijih “prozora”, kroz koje smo odbili da prođemo i zbog toga smo nastradali. Jedan od takvih “prozora” otvoren je i danas, tiče se rešenja za pitanje Kosova i opet, neće biti predugo otvoren. Niti će ponude posle njega biti povoljnije. Ako bi neko trebalo da zna kako funkcionišu ti “prozori” u međunarodnom pregovaranju, onda je to Srbija. U narednih nekoliko meseci znaćemo da li smo konačno sazreli da odaberemo korist umesto štete, budućnost umesto prošlosti i bar jednom iskoristimo priliku da iskoračimo iz uloge neshvaćene žrtve, za koju više nemamo ni snage, a ni opravdanja da igramo.