Istorija se ne ponavlja, iako nam se to često čini. Manje ćemo pogrešiti ako na neke važne i dugotrajne priče gledamo kao na dramu ili film, u kojima likovi sa početka mogu da se pojave i u završnim scenama, ali to ne znači da ćemo gledati nešto što smo već videli. Na scenu naše kosovske drame, jedan po jedan, ponovo izlaze akteri iz uvodnih činova, poznati su nam, čak izgovaraju isti tekst. Vilijem Voker je ponovo tu, čovek čije je iskustvo iz mračnih operacija u Centralnoj Americi bilo glavna preporuka da davne 1998. godine dobije posao šefa Verifikacione misije OEBS-a na Kosovu, one kratke predstave u predstavi, koja je bila samo uvod u bombardovanje Srbije. Iako 20 godina stariji, Voker jednako živo radi za stvar kosovskih Albanaca, ljut je što u sudu za zločine na Kosovu nema optuženih Srba, već samo Albanaca, voleo bi da u sudnici vidi čak i predsednika Vučića!?
Ruku na srce, mnogo poštenije nego u “prvom činu”, kada je trebalo da izgleda kao nezavisni posmatrač OEBS-a, sada njegova konsultantska fondacija naplaćuje Hašimu Tačiju sedam hiljada dolara mesečno da mu pomogne pred sudom u Hagu, gde ga gone za poratne zločine na Kosovu. Biće da je suma mnogo veća od ove koja je javno saopštena i biće da aranžman sa Tačijem nije odnedavno, već da nije ni prekidan od 1998.
Još jedan junak s početka traži isto što i Voker, da se u Hagu ne sudi samo Albancima, već i Srbima. Danijel Server je nedavno o tome govorio pred kongresnim Komitetom za spoljne poslove, predlažući budućoj administraciji Džoa Bajdena da nastavi “tvrdo”, kako se izrazio, sa Vučićem i Srbijom. U istoj sceni, sa sličnim tekstom, pridružio mu se Januš Bugajski, još jedan od veterana u zidanju kosovske nezavisnosti, ni njegove stavove nije promenio vremenski raspon od nekoliko decenija. Svima je zajedničko da dolazak Bajdenove administracije vide kao šansu za povratak “stare dobre” američke crno-bele politike na Balkanu, one koja je dobra samo za kosovske Albance, a crna samo za Srbiju. Pritisci na Beograd, relativizacija zločina nad kosovskim Srbima, mržnja prema Srbiji i svima koji su na njenom čelu, odbijanje svega što kao predlog za kompromis dolazi sa srpske strane, sve su to bile, a i sada su odlike destruktivne politike SAD koju su ovi lobisti zagovarali i na početku, a vidimo i sada, kada je kosovsko pitanje blizu kompromisnog raspleta. Zahvaljujući pre svega Srbiji i Vučiću, njihovoj upornosti da promene poredak koji je odavno postavljen na greškama svih koji su učestvovali u njegovom postavljanju. Srbija je izvukla pouku iz svojih nekadašnjih grešaka i zato je sada na putu da ostvari svoje interese u vezi sa Kosovom, za koje se mislilo da su zauvek propali.
Zato je pogrešan arogantan stav domaćih “eksperata” prema akcijama Vokera, Servera, Bugajskog i drugih, kao prema ljudima čija je reč bez uticaja, samo eho nekih starih, mračnih vremena. Kao što smo videli oni i dalje imaju pristup medijima, govore u Kongresu SAD, imaće dobre kontakte u dolazećoj demokratskoj predsedničkoj administraciji, njihov uticaj, dakle, nije za potcenjivanje. Možemo da ponavljamo koliko hoćemo da su oni lobisti, da rade za albanski novac, da je to nepošteno, baš kao što se uglas govorilo krajem 90-tih i kasnije, ali ta žalopojka nam neće pomoći. Od koristi može da nam bude jedino nauk da tako i samo tako male zemlje mogu da ubede velike igrače u ispravnost svoje politike, tačnije da ih uvere zašto bi trebalo da podrže baš naše ciljeve.
Umesto novog talasa kuknjave nad tim šta su rekli Voker, Engel, Server, bilo bi korisnije da sebi odmah postavimo pitanje – zašto Srbija nema svog Vokera, Bugajskog, Servera, Olbrajt? Zašto je dopustila da pre dve i tri decenije izgubi u Vašingtonu od kosovskih Albanaca, o kojima tamo nisu ništa znali do 80-tih godina? Zašto smo dopustili da zaborave ono što su do tada veoma dobro znali, da su Srbija i Amerika stogodišnji prijatelji, braća kad je bilo najteže u svetskim ratovima, saveznici i partneri u miru? Jesmo li zaista toliki moralni čistunci da se gadimo lobiranja u Vašingtonu, tog zakonitog i jedino efikasnog načina uticaja na američku spoljnu politiku, pa makar zbog toga izgubili najvrednije što imamo? Srbija i na ovom terenu treba da pokaže da se promenila. Mora da prihvati pravila igre u američkoj politici i da uloži u lobiranje za svoje interese. Nije izgovor da za taj važan posao nemamo para. Niko ne može da nas ubedi da kosovski Albanci i njihova ekonomija mogu da podnesu taj trošak, a Srbija ne može. Pri čemu, ovo nije trošak nego jedina sigurna investicija u politiku i interese koje želimo da ostvarimo.
Ako je Srbija sa Vučićem već učinila ogroman iskorak i pitanju Kosova prišla pragmatično, a ne braneći mit, ako je sve u svetu uverila da konačno igramo odgovorno, a ne prevrtljivo, da konačno imamo plan i znamo šta hoćemo, onda treba da uradimo i lakši deo posla. Da taj dobar politički “proizvod” na najbolji način predstavimo i Vašingtonu, tamo gde se o njemu u najvećoj meri i odlučuje. Srbija konačno mora da dobije uticajne lobiste u američkoj prestonici, i da se time ponosi, nikako da se toga stidi. Evo prilike, već za mesec dana kada će Bela kuća dobiti novog šefa.