Nova moda zavladala je na evropskoj političkoj sceni i već preti da pokvari sliku vrhunske demokratije po kojoj je poznata širom sveta. Uticajni briselski „Politiko“ primetio je da evropski lideri sve češće izbegavaju da govore pred novinarima, sklanjaju se od njihovog „rešetanja“ i beže u društvo ljudi iz tink-tenkova, sa kojima simuliraju otvoren razgovor. U tim razgovorima, međutim, nema škakljivih pitanja kakvih bi sigurno bilo na novinarskim pres-konferencijama, jer ljudi iz evropskih instituta, istraživačkih centara i NVO ne žele da se sukobljavaju sa liderima EU. Zašto? Pa zato što ogroman broj njih zavisi od donacija iste te EU i svake od njenih velikih članica pojedinačno, a pošto se za svaki evro bore na visoko-konkurentnom tržištu nevladinog sektora, onda zaboravite na pitanja o, na primer, gradnji gasovoda iz Rusije do Nemačke ili o fijasku od posete Žozepa Borela Moskvi.

Nije nikakva novost da veliki broj zapadnih tink-tenkova, umesto da budu „laboratorije novih ideja, pomažu političarima u njihovom PR-u“, kako konstatuje briselski portal. Ali ipak je novost da za takvu nečasnu službu dobiju pljusku od jednog od najuticajnijih medija u Briselu. Njihov uticaj u političkoj sferi je ogroman, ali ta moć sve manje dolazi od njihovih ideja i stručnosti, a sve više od podrške koju klimanjem glave daju pravim političarima, onima od kojih zavisi njihova egzistencija.

Pokušaćemo da na jednom svežem i, nama bliskom, primeru ispitamo kako ovo izgleda u praksi. Fridom Haus, jedna od najuglednijih američkih i svetskih NGO za promociju demokratije i ljudskih prava, nedavno je objavila redovno godišnje istraživanje o stanju političkih i građanskih sloboda širom sveta i u svakoj zemlji pojedinačno. Srbija ponovo, već treću godinu zaredom, dobija manje bodova, što prema merenju Fridom Hausa znači da slobode u političkom i društvenom životu opadaju, pa je u generalnom skoru svrstana u red „delimično slobodnih“ država. Bez namere da osporavamo ili kritikujemo nalaze Fridom Hausa, za to ima razloga, ali nema dovoljno prostora, ne možemo olako da pređemo, na primer, preko nalaza da je Kosovo po pitanju političkih sloboda, naprednije od Srbije (ima jedan poen više). Tako kaže „semafor“ Fridom Hausa, kao što kaže i to da Moldavija „šije“ Srbiju sa četiri boda više u političkim slobodama, a Albanija sa čak pet poena više u istoj kategoriji.

Da li ovakvo „merenje“ zaista može da ubedi bilo koga ozbiljnog u svoju objektivnost i verodostojnost? Može li sa ovim da se složi cepidlaka od Evropske komisije, koja takođe svake godine, ali detaljno i precizno ocenjuje napredak svakog aspiranta na članstvo u EU? Može li Fridom Haus da je ubedi da greši kada kaže da je Srbija, po ispunjavanju kriterijuma za članstvo u EU nedostižna Albaniji, koja je tek treba da počne pregovore o članstvu, a naročito Moldaviji koja nije ni viđena za članicu Unije i Kosovu kojeg pet članica Unije ni ne priznaje kao državu. Nedostižna u svim disciplinama koje mere i Fridom Haus i Evropska komisija, uključujući i stanje političkih prava. Kojem „meraču“ ćete verovati u ovom slučaju? Američkoj NVO i njenim anonimnim istraživačima i ekspertima, ili dobro plaćenoj i profesionalnoj briselskoj birokratiji?

Ovde smo, možda, došli do brojčanog izraza koji potvrđuje nešto o čemu već duže govori predsednik Srbije Aleksandar Vučić. O upozorenju koje dobija sa visokih zapadnih adresa da Srbija „ne sme da štrči“ u svom okruženju, da u svemu mora da se svede na brojke koje vladaju u zemljama sličnim njoj. Da ne sme da pravi ogromnu razliku u ekonomiji, u privlačenju investicija, u suzbijanju nezaposlenosti, naročito u nabavci vakcina i procentu vakcinisanog stanovništva. Zašto onda ne i u stanju političkih i građanskih prava, gde će jedan ugledni međunarodni autoritet, kakav je Fridom Haus, upozorenje da Srbija ne sme da štrči očas posla da pretvori u matematički izraz. I da je spusti na nivo ispod Albanije, Moldavije i Kosova!? Ovakvo rangiranje ne bi mogli da odbrane ni najvatreniji domaći navijači, koji se raduju padu Vučićeve Srbije na bilo kojoj svetskoj instant-listi ekonomske snage, ljudskih prava, demokratije.

Premijerka Ana Brnabić je prošle godine pokušala strpljivo, detaljno i veoma argumentovano da direktoru Fridom Hausa Majklu Abramovicu ukaže na niz nedoslednosti koje se tiču opadajućeg rejtinga Srbije u jednom sličnom projektu njegove organizacije. Uključujući tu i potpuno suprotne ocene koje su o Srbiji dale mnoge druge organizacije koje takođe mere stanje demokratije u svetu. Dobila je veoma kratak i jedini očekivani odgovor – mi ostajemo pri svojim rezultatima. Bilo koji drugi odgovor označio bi revoluciju u globalnom NGO poretku, iako bi za početak možda bio pošten. Ovako, pred nama je godina u kojoj će se rangiranje Srbije po Fridom Hausu bezbroj puta pojaviti u sličnim državnim i nedržavnim izveštajima o stanju demokratije i ljudskih prava. Bez ikakve logičke, a kamoli provere „na terenu“. To beskrajno kopiranje i citiranje ga neće učiniti pouzdanijim, ono će samo održati mir između moćnih vlada i njihovih intelektualnih epigona iz NGO-sektora. Za to vreme, stvarni život će ići drugim putem, mimo njihovih „friziranih“ vaga za merenje. A Srbija će nastaviti da štrči.