Nijedna obaveštajna služba, nijedan NATO izveštaj i nijedna zapadna analiza nisu toliko ogolili stvarno stanje današnje Rusije kao ovogodišnja parada 9. maja u Moskvi. Kremlj je pokušao da organizuje demonstraciju sile, a dobio je nešto što je mnogo više ličilo na grotesku. Na kasnosovjetsku političku rekonstrukciju, onu vrstu ceremonije u kojoj svi prisutni znaju da se sistem raspada, ali se protokol i dalje poštuje jer niko još nema hrabrosti da prvi ustane i napusti salu.

To je bio glavni utisak sa Crvenog trga. Ne veličina i moć, nego zamor jednog režima koji više nema šta da pokaže osim prošlosti.

Rusija je juče izgledala kao nekadašnja aristokratska porodica koja i dalje organizuje raskošne prijeme u kući iz koje su odavno prodati srebrni escajg, slike i klavir, dok domaćin uporno govori gostima da je sve pod kontrolom i da se „privremene teškoće“ uskoro završavaju.

A Vladimir Putin je u toj predstavi delovao upravo kao ono što danas jeste — ostareli autoritarni vladar koji je ratom protiv Ukrajine uspeo da uradi ono što Zapad nije mogao decenijama: da sopstvenim rukama uništi mit o Rusiji kao nezaustavljivoj sili. To je njegova istorijska zaostavština.

Pre februara 2022. godine Rusija je za veliki deo sveta i dalje predstavljala vojnu silu oko koje se gradila bezbednosna arhitektura Evrope. Zapadne analize, političke procene i vojni planovi godinama su polazili od pretpostavke da Moskva raspolaže armijom sposobnom za brze i razorne operacije protiv gotovo svakog protivnika na evropskom kontinentu. Strah od Rusije bio je jedan od najvažnijih instrumenata ruske moći.

Ukrajina je taj mehanizam uništila preciznije nego bilo koja sankcija ili diplomatska izolacija.

Svet je video ruske kolone uništene kod Kijeva. Video je vojsku koja četiri godine vodi iscrpljujući rat za nekoliko kilometara teritorije. Video je državu koja kupuje dronove od Irana, municiju od Severne Koreje i elektronske komponente preko kineskih posrednika dok istovremeno pokušava da glumi geopolitičku silu Evrope.

I upravo zbog toga je ovogodišnja parada delovala toliko neprijatno za Kremlj. Jer je iza cele scenografije postalo nemoguće sakriti disproporciju između propagande i realnosti.

Najbolji simbol toga bio je jedan T-34.

Kremlj je želeo da taj tenk predstavlja kontinuitet istorijske pobede i ruske veličine. U stvarnosti, delovao je kao simbol države koja više nema dovoljno moderne tehnike da organizuje ni sopstveni propagandni spektakl bez oslanjanja na muzejske eksponate. Rat koji je trebalo da pokaže obnovljenu moć Rusije doveo je Moskvu do toga da preko Crvenog trga vozi tenk iz Drugog svetskog rata dok se savremena tehnika uništava po ukrajinskim poljima.

To nije demonstracija moći velike sile. To je pokušaj da se kroz istorijsku simboliku prikrije strateška iscrpljenost.

Pogled na tribine govorio je gotovo jednako mnogo kao i sama vojna parada.

Aleksandar Lukašenko, čovek koji je odavno prestao da vodi državu i prihvatio ulogu političkog inventara Kremlja — figure koja se po potrebi iznosi na binu kako bi Putin mogao da pokaže da još ima nekoga ko mu dolazi dobrovoljno.

Robert Fico po Moskvi nije delovao kao državnik koji menja evropsku politiku, već kao politički švercer jeftinog prkosa – dovoljno glasan da kod kuće izgleda „suvereno“, ali isuviše mali da bi u Kremlju bio išta više od korisnog statiste u još jednoj Putinovoj predstavi.

Thongloun Sisoulith (Laos): geopolitički gigant iz jugoistočne Azije čije je prisustvo služilo uglavnom kao vizuelni dokaz da Rusija „nije sama“. Njegov dolazak na Crveni trg imao je približno isti geopolitički značaj kao amaterska pozorišna trupa na dodeli Oskara.

Sultan Ibrahim (Malezija): verovatno jedini čovek na tribinama koji je delovao kao da je došao iz diplomatske radoznalosti — da iz prve ruke vidi kako izgleda imperija koja se smanjuje brže nego vuneni džemper opran na devedeset stepeni.

Centralnoazijski lideri Kassym-Jomart Tokayev and Shavkat Mirziyoyev ponašali su se kao menadžeri kompanija koje traže novog investitora dok proveravaju da li stari još uvek diše.

Milorad Dodik (BiH / Republika Srpska): možda i najtužniji dokaz koliko se suzio Putinov politički horizont. Čovek koji je želeo da odlučuje o sudbini Evrope danas prima i paradira sa političarem iz jednog entiteta Bosne i Hercegovine koji pritom nema nikakvu državnu funkciju, kao da je reč o susretu od velike međunarodne važnosti.

A onda severnokorejski statisti. Prvi put na moskovskom asfaltu marširali su vojnici koji danas praktično služe kao ljudska valuta kojom Kim Džong Un plaća rusku naftu i žito. Njihovo prisustvo predstavlja možda i konačni dokaz koliko se „druga armija sveta“ sunovratila – do tačke u kojoj jedna nuklearna sila sa imperijalnim ambicijama uvozi ljudsko meso iz najmračnijeg podruma planete kako bi održala rat koji je trebalo da traje nekoliko nedelja.

Taj prizor možda najbolje opisuje gde se danas nalazi Putinova Rusija.

Nekadašnja supersila sada kao dokaz međunarodnog uticaja pokazuje vojnu saradnju sa režimom Kim Džong Una. Država koja je decenijama pokušavala da ubedi svet da predstavlja civilizacijsku alternativu Zapadu danas vojno zavisi od jedne od najsiromašnijih i najizolovanijih diktatura sveta. Da je neko tokom Hladnog rata rekao sovjetskim generalima da će Moskva jednog dana kao simbol međunarodne podrške prikazivati severnokorejske vojnike na Crvenom trgu, završio bi pod prismotrom KGB-a kao čovek koji širi neprijateljsku propagandu.

Danas je to politička realnost Ruske Federacije.

Posebnu ironiju predstavlja činjenica da je ovogodišnja parada praktično održana zahvaljujući odluci Kijeva da tog dana ne podiže nivo vojnih operacija protiv Moskve. Volodimir Zelenski doneo je predsednički ukaz kojim je faktički omogućio da centralna ruska državna ceremonija prođe bez ukrajinskih udara.

Teško je zamisliti brutalniji prikaz promene odnosa moći.

Država koja je planirala da uništi Ukrajinu danas zavisi od ukrajinske odluke da li će njena najvažnija državna ceremonija biti pretvorena u haos i paniku.

Upravo tu se vidi puni razmer Putinovog istorijskog neuspeha.

Njegov cilj nije bio samo teritorijalno širenje. Cilj je bio obnova ruske imperijalne psihologije i povratak vremena u kojem Evropa svoju bezbednosnu politiku prilagođava Moskvi iz straha od njene moći. Umesto toga, rat protiv Ukrajine proizveo je potpuno suprotan efekat.

Ukrajina je u poslednje četiri godine uradila ono što nijedna zapadna strategija obuzdavanja Rusije nije uspela još od kraja Hladnog rata. Razbila je mit na kojem je Kremlj gradio svoj međunarodni uticaj. Ne samo vojno, već psihološki i politički. Pokazala je da ruska armija nije nezaustavljiva sila već sistem opterećen korupcijom, lošom logistikom, pogrešnim procenama i brutalnim oslanjanjem na brojnost umesto na kvalitet. Pokazala je da se Rusija može zaustaviti, iscrpeti i poniziti. Upravo zbog toga ukrajinski otpor danas ima mnogo širi značaj od same odbrane teritorije. Ukrajina nije branila samo sopstvenu državu. Uništila je političku predstavu o Rusiji na kojoj je Kremlj decenijama zasnivao strah, ucene i uticaj nad Evropom.

I možda se upravo zato Vladimir Putin juče kretao Crvenim trgom sa vidljivom dozom opreza čoveka koji zna da više ne stoji na vrhu države koje se svet plaši, već na čelu iscrpljenog sistema koji pokušava da preživi sopstvene laži. Čovek koji je krenuo u rat uveren da će Ukrajinu slomiti za nekoliko dana danas deluje kao umorni i paranoični starac koji pred svetom pokušava da održi iluziju veličine države čije su stvarne granice moći razbijene upravo u Ukrajini. Vladimir Putin je pre četiri godine krenuo u rat da bi Rusiju ponovo pretvorio u silu od koje svet strepi. Na Crvenom trgu je izgledao kao ostareli vladar koji očajnički pokušava da sačuva predstavu o moći dok mu se vojska troši u Ukrajini, ekonomija raspada, saveznici pretvaraju u političke statiste, međunarodni ugled završava između Teherana i Pjongjanga a država sve više liči na umornu nuklearnu silu koja živi od sovjetskih uspomena i propagande.

I možda je upravo to najteže poniženje za Kremlj. Rat kojim je trebalo zastrašiti Evropu završio se tako što je Ukrajina pred celim svetom razbila mit bez kojeg Rusija više ne zna kako da izgleda kao velika sila.

Čovek koji je hteo da menja granice sveta, završio je kao domaćin najtužnijeg skupa na kojem je glavna atrakcija bio jedan stari tenk T-34, usamljen kao i njegova politika.

I to prava slika Rusije 2026: puno istorije nimalo budućnosti i gosti koji su tu samo dok ne stigne račun.