Zeleno je boja koja se nosi ove političke sezone. Kupuju se zelene majice i kačketi, kupuje se zelena farba za pisanje grafita i poruka na transparentima za demonstracije. Pomodari uče eko-prihvatljiv govor, kako se ne bi primetilo da su u tome novi, natucaju do sada im nepoznate izraze o životnoj sredini i kako je spasiti. Ekologija je nova politička moda u krugovima srpske opozicije, koja je do sada već probala sve prethodne modne kolekcije, ali bez uspeha.

Uspeh nekoliko malih građanskih ekoloških akcija bio je okidač da se kod “stratega” opozicije upali spasonosna ideja – zalepiti se za eko-aktiviste, preuzeti njihovu akciju kao svoju, što pre ih izgurati iz toga što rade i stotine hiljada glasova će pasti sa neba. Kada ih autentični “eko-ratnici” podsete da su njihovi protesti uspeli baš zbog toga što nisu dozvolili da im se prišljamče političari iz opozicije, istog trenutka dobijaju pljusku da “rade za Vučića”. Šta drugo.

Ekološki entuzijazam je plemenita stvar. Zeleni posvećenici su kroz istoriju pomerali brda i gradove, stvorili su čitav međunarodni pokret, pa čak i ideologiju, čiji sledbenici upravljaju nekim najrazvijenijim državama. O “zelenim” pokretima i politikama uči se na najvećim svetskim univerzitetima, njima se bavi prva svetska liga sociologa i politikologa. Jedan od najuglednijih međunarodnih časopisa za globalna pitanja “International Affairs”, koji izdaje britanski Chatham House, svoj najnoviji broj posvetio je upravo jednoj od ekoloških tema – kako zaštita životne sredine može da bude sredstvo za postizanje mira u kriznim regionima. Najpoznatiji naučnici pišu o tome iz iskustava kriznih područja celog sveta – južne Azije, Afrike, Bliskog istoka, iz Kolumbije.  

Mogu li novopečeni srpski eko-političari, u zelenim majicama, da uhvate korak sa svojim saborcima iz sveta i njihovim idejama. Veoma teško, jer kasne za njima bar 200 godina. Na tom nivou je i njihovo znanje o oblasti od koje žele da zarade glasove, misleći da je za to dovoljno samo da se obuku u zeleno i da počnu da govore protiv Kolubare i Kostolca, protiv Rio Tinta i mini-hidrocentrala i deponije u Vinči.

Nivo njihove borbe za zdraviju životnu sredinu je na nivou romantičarskih eko-pionira iz Amerike ranog 19. veka, koji su tražili od države da “konzervira” neka prirodna područja u kojima žive bizoni, na primer, ili jezera kojima je pretila rastuća industrija. Kao odgovorna država, Amerika je zatvorila to poglavlje eko-istorije, onda kada je predsednik Vudro Vilson 1916. doneo ukaz o zaštiti pojedinih prirodnih područja. Zovu se i dan-danas nacionalni parkovi, postali su dobar model koji je preuzeo čitav svet, i u Srbiji ih imamo pet. Uz još 450 područja koja uživaju neki stepen zaštite prirode.

Odakle im onda ideja da alatom iz 19. veka mogu da nešto naprave u 21. veku? Ako već stavljaju ekologiju na čelo svoje borbe za dolazak na vlast, imaju li ideju kako da pomire svoje zalaganje za “državni kapitalizam” i podržavljenje svih velikih kompanija u zemlji sa činjenicom da su ubedljivo najveći zagađivači u svetu baš državne, a ne private kompanije.. Od deset najvećih zagađivača atmosfere, odnosno proizvođača efekta staklene bašte, čak osam je državnih preduzeća i samo dve privatne kompanije. I o tome postoje ozbiljne studije, ali za njihovo čitanje i razumevanje treba mnogo više znanja i vremena nego za kupovinu zelenog kačketa. Odakle ideja lokalnom političaru da će baš na zaštiti prirode u zapadnoj Srbiji i to baš sada da dobije glasove, a godinama je uživao političku i svaku drugu podršku tajkuna čija su preduzeća bila ubedljivo najveći zagađivači baš u zapadnoj Srbiji?

I na kraju, imaju li ideju gde da nabave 500 miliona evra svake godine za prilagođavanje evropskim ekološkim standardima, a još važnije – imaju li projekte ili bar ideje gde da potroše te milijarde narednih godina, da bi Srbija bila čistija i zdravija? O tome, naravno, nema nijedne reči od “malih zelenih”. Njihova prevara je dvostruka. Najpre su, poput kukavice preoteli tuđe gnezdo, umesto da naprave svoje, a što je još gore, svojim diletantizmom i politikanstvom teško razaraju ideju eko-aktivizma, pa čak i političku borbu za zelene ciljeve. Oni s tim nemaju nikakve veze, niti ih to zanima. Baviće se, navodno, ekologijom do prvog sledećeg sudara sa realnošću, kada se bude pokazalo da u njihovom slučaju čak ni ta plemenita ideja ne donosi politički profit. Onda će potražiti neku drugu, kojom će se baviti jednako površno i bezuspešno.

Da je eko-aktivizam, u smislu demonstracija ispred naftnih postrojenja i rudarskih kopova sam po sebi politički isplativ, a na tom nivou se njime bavi srpska opozicija, danas bi širom sveta na vlasti bio “Greenpeace”, a ne konzervativci, liberali, pa i “zeleni”. Da je za zaštitu životne sredine dovoljno besomučno postavljati slike zelenih polja iz Jadra uz poruke “Zar ovo da damo?”, svetskim javnim mnenjem upravljao bi “National Geographic”, a ne BBC, CNN i Financial Times.

Ekologija je jedan od bitnijih delova svake državne politike, neodvojiva je od ekonomskog i socijalnog razvoja. Ona je skupa, ali neophodna, od planova o njenim troškovima čoveku se zavrti u glavi. Samo mala Srbija će u naredne dve decenije potrošiti 15 milijardi evra za čistiju okolinu, od čega će samo EPS uložiti u ekologiju blizu pet milijardi u narednih pet-šest godina. To je ozbiljan posao za ozbiljnu državu, a majice, kačketi i drangulije mogu na Instagram, među prijatelje, ne i u ozbiljnu politiku.