Da je međunarodna politička arena berza, akcije “kompanije Kosovo” bi na njoj bile u strmoglavom padu već duži period. Bile bi veoma blizu tačke na kojoj se proglašava bankrot, dok akcionari panično pokušavaju da se reše bezvrednog vlasništva i prodaju deonice budzašto. Na vidiku nema nikog ko bi preuzeo firmu, a nema ni plana da se ona rekonstruiše iz temelja da bi se oporavljena i modernizovana pokušala da vrati na tržište. 

Kao i kod pravih kompanija na berzi, i u slučaju Kosova razloge za strmoglavi pad treba tražiti u dva pravca. Najpre, u preteranom, ogromnom (političkom) zaduživanju na međunarodnom tržištu, za koje nije postojao nikakav plan, a naročito volja da se servisira i “otplaćuje”. I drugo, ponašanje “odbora direktora”, gde su sve dosadašnje garniture bile ubeđene da je dovoljno samo to što oni postoje, da ne treba da imaju nikakvu strategiju i da je obaveza svih ostalih samo da pune njihov budžet, iz godine u godinu sve veći. 

Vladajuće ekipe u Prištini, ali i ogromna većina kosovskih Albanaca, već dve decenije žive u uverenju da su njihove žrtve i stradanje toliko veliki, da im to daje pravo na trajnu i doživotnu penziju i izdržavanje sa strane. U isto vreme, nimalo se ne ponašaju kao pasivni penzioneri, već kao agresivne i militantne kabadahije, koje bi da se naoružavaju, menjaju granice po modelu iz 19. veka i tlače sopstveno stanovništvo ako je druge nacije. 

U Prištini uporno ignorišu upozorenja da je krajnje vreme da promene svoj dosadašnji “poslovni model”. Ne samo da ih ignorišu, već ih besno odbacuju, pa čak i kada su ta upozorenja krajnje simbolična. Dvoje uticajnih Amerikanaca, pritom iz različitih političkih tabora, “usudili” su se da srdačno čestitaju Vidovdan Srbima i Srbiji. Gradonačelnica Čikaga Lori Lajfut (demokrata) proglasila je 28. jun za gradski praznik, u znak poštovanja prema generacijama srpskih iseljenika, svojih sugrađana. A Ričard Grenel (republikanac-konzervativac) je na tviteru čestitao Vidovdan, u znak počasti “junacima, svetom knezu Lazaru i srpskim mučenicima”. Jedan od prvih saradnika prethodnog američkog predsednika najpre je dobio “lekciju” od Vljore Čitaku i Bedžeta Pacolija da se na Kosovu protiv Osmanlija nisu tukli nikakvi Srbi, već “balkanska armija” (!?), a onda su krenule i pretnje noževima i satarama. 

Grenel ne bi trebalo da potceni ove pretnje, makar one bile nacrtane na tviteru, zato što je reč o tipičnom, dugogodišnjem “poslovnom modelu” kosovskih Albanaca, po kojem njihovi zahtevi, njihova politika i njihovo tumačenje stvarnosti i prošlosti jednostavno moraju da budu prihvaćeni, a ako ne budu, onda se ide na oružje i nasilje. 

Mnogo manje simbolično bilo je nedavno upozorenje američkog ambasadora u Prištini Filipa Kosneta da istorija ne počinje od vlade Albina Kurtija, i da je najveći problem Kosova “samozadovoljstvo”, gde su se ljudi navikli da svet upumpava novac i rešava njihove probleme, te da to “neće trajati večno”. Ovo nije bila samo reakcija na Kurtijevo odbijanje da sprovede jedinu obavezu Prištine i formira ZSO, to je bilo važno upozorenje da ne bi trebalo da se bavi ujedinjavanjem Kosova i Albanije, ni da učestvuje na izborima u drugoj državi i sličnim arhaičnim projektima, već da rešava probleme za koje je zadužen. A jedan od prvih, ne peti ili šesti kako je zamislio, je da sarađuje u briselskom dijalogu sa Beogradom. 

Čak i da su u Prištini svesni svog strmoglavog “pada na berzi”, a nisu, tek ne mogu da dokuče razloge zbog kojih se to dešava. U tome ih sprečava “samozadovoljstvo” o kojem je govorio ambasador Kosnet, odnosno autizam kojim već godinama ne žele da se promene, dok promenu traže od svih drugih, naročito od Srbije. Zapanjeni su novom američkom retorikom, čestitkama za Vidovdan i upozorenjima da ne mogu večno da žive na tuđoj grbači, i da u isto vreme destabilizuju ceo region. Ali to je njihov problem. Još je veći problem što ne žele da prihvate činjenicu da je za njihov “pad na berzi” odlučujuće zaslužna Srbija, njen predsednik Vučić i njegova strategija da se za Kosovo bori strpljivom i racionalnom diplomatijom, sticanjem, a ne odbijanjem saveznika, i borbom za ciljeve koji nisu u nebeskim visinama i mitskim maglama, već su čvrsto na zemlji. 

Kosovski Albanci ne mogu da prihvate da je Džo Bajden još jedan američki predsednik u nizu, koji Srbiju smatra svojim najvažnijim partnerom na Balkanu, politički i ekonomski najuticajnijom državom u regionu, a njenog lidera Vučića nezaobilaznim sagovornikom za sve teme koje se tiču Balkana. Još teže im je da shvate da Srbija i Vučić govore jezikom koji u Vašingtonu i Briselu savršeno razumeju i poštuju, dok planove za albanska plemenska ujedinjavanja i prekrajanje srednjovekovne istorije vide kao buncanje nezrele ličnosti, koje nije vredno pažnje. Baš kao što su se na nedavnom balkanskom samitu na Brdu kod Kranja, bez reči okrenuli od zahteva Vjose Osmani da se Srbija izvini za zločine na Kosovu, da plati ratnu odštetu i da će da tuži za genocid.  

Vidovdanske čestitke iz SAD zato nisu incident, kako misle u Prištini. One su samo mali, simbolički deo jedne velike poruke Prištini da arogancija i “samozadovoljstvo” sa kojima su živeli godinama, ima rok trajanja i da on ističe. Verovatno im je teško što u kreiranju te nove poruke veliki udeo imaju Srbija i njen predsednik, ali upravo je to realnost koju treba da prihvate. Baš onako kako već godinama traže od drugih.