Srbija je zatvorena država koju niko neće, njeno društvo je ksenofobično, nepoverljiva je prema svetu, kao i svet prema njoj. Moramo da se okrenemo drugima, da im pružimo ruku, ne možemo da napredujemo sami, predugo se ponašamo kao da nam niko nije potreban i zato tavorimo. A nekada smo bili svet.
Nažalost, često čujemo ovakve priče, i to od obrazovanih, emancipovanih ljudi, istaknutih u svom poslu. Njihovi stavovi imaju uticaj na javnost zato što mediji žele da ih čuju, a kad je već tako, onda postoji i publika koja te poruke usvaja zdravo za gotovo. Međutim, koliko god da je veliki društveni autoritet autora ovakvih poruka, one nisu rezultat znanja i stručnosti, njihova podloga nije realnost, već subjektivni osećaj o nečemu gde subjektivnosti ne sme da bude. Samim tim, ovakve nadri-analize i zaključci koji iz njih proizlaze, ne razlikuju se mnogo od svih onih koji nude lek za rak na fejsbuku ili šire teorije da su u vakcinama prijemnici za 5G-mrežu.
Srbija nikada kao danas nije bila otvorenija prema svetu, niti je ikada ranije imala „više sveta“ kod sebe. Nikada u istoriji nije bila više „svet“ nego što je 2021. I ne samo to, ona je u svetskim okvirima jedna od najotvorenijih zemalja, rame uz rame sa gigantima otvorenog društva. Prema KOF-indeksu globalizacije, jednom od najreferentnijih „merača“ otvorenosti država prema svetu, Srbija je u 2020. godini bila na 37 mestu najviše globalizovanih država na svetu. Ispred nje su članice EU, ne-evropske članice NATO, poput SAD i Kanade, i istočne velesile kao što su Japan i Južna Koreja. Iza Srbije su politički i ekonomski regionalni divovi poput Izraela, Turske, Katara, Emirata, Čilea, a daleko ispod sve zemlje našeg regiona.
Analitičari iz Švajcarskog ekonomskog instituta pri Univerzitetu ETH u Cirihu, kreiraju popularni KOF indeks merenjem tri kriterijuma otvorenosti – ekonomsku, političku i socijalnu globalizaciju jedne države. Njene ekonomske veze sa svetom (razmenu, obim trgovinskih ugovora, investicije), njeno učešće u političkim savezima i donošenju odluka na globalnom nivou, ali i razmenu ljudi, ideja, kulture i informacija. Biti u društvu četvrtine najotvorenijih (najviše globalizovanih) zemalja sveta za malu zemlju kao što je Srbija je stvar kojom treba da bude ponosna. Za razliku od neke tamo bolje prošlosti, iz na primer 1989. godine, kada je bila na nivou svetskog proseka, od kojeg je danas odskočila nekih 25%. Bez obzira što 1989. godine globalizacija nije imala zamah kakav ima sada, Srbija tada nije bila svet, ona je to danas.
I na primeru Srbije potvrđuje se pravilo da mala zemlja nema mnogo izgleda za napredak, ako nije maksimalno otvorena prema svetu i svet prema njoj. U bliskoj istoriji to su najbolje pokazali primeri nekada zatvorenih i siromašnih zemalja, koje su doživele ekonomsku i socijalnu eksploziju tek kada su se snažno otvorile prema spolja, poput Južne Koreje, Singapura, Turske, svih istočnoevropskih država ulaskom u EU, a naročito Kine.
I Srbija duguje svom napretku zato što se maksimalno i u svim oblastima, otvorila prema svetu. Dokaza je na pretek, iako se preko njih često prelazi kao preko neminovnosti koje bi došle same od sebe, a ne kao rezultat odluka zasnovanih upravo na računici da sami sebi nismo dovoljni. Srpska ekonomija je skoro potpuno uvezana u lance snabdevanja jednog od najrazvijenijih svetskih tržišta, onog evropskog. Više od dve trećine svoje trgovine Srbija obavlja sa tržištima EU, slično je i sa investicijama koje dolaze ovde. Ona ima sporazume o slobodnoj trgovini sa najvećim tržištima na svetu, pravi je izuzetak po tome da ima slobodnu trgovinu i sa EU i sa Rusijom i sa Turskom, što je retka privilegija. Pasoš Srbije spada u prvu trećinu “najvrednijih” na svetu (po Henley Passport Index za 2021) što znači da građani Srbije mogu bez viza da putuju u najveći broj zemalja (138).
Sa političkog stanovišta, Srbija je članica svih relevantnih međunarodnih organizacija, ima diplomatske odnose sa bezmalo celom planetom, bilateralne ugovore. Ona je, čak i neka od svojih najbitnijih unutrašnjih pitanja svesno internacionalizovala, zato što u tome vidi najbolji način da zaštiti svoje interese. Pitanje Kosova je tu svakako najznačajnije, ali tu je i stvar oko poboljšanja izbornih uslova, o čemu sa domaćim političkim partijama razgovaraju i predstavnici Evropskog parlamenta. Slično je i u oblasti bezbednosti gde Srbija, iako vojno neutralna država, učestvuje u velikom broju međunarodnih mirovnih misija pod okriljem UN i EU, i ima dug kontinuitet zajedničkih vojnih vežbi sa NATO-om pre svega, ali i sa partnerima izvan Alijanse.
Ono što ne beleže KOF i slični indeksi za merenje uključenosti jedne države u svet, za Srbiju je tek posebno važno i dodatno pojačava njenu poziciju super-otvorene države. Reč je o vezama u regionu kojem pripada. Ogroman deo svoje ekonomske razmene Srbija obavlja u svom prvom komšiluku, ali to je tek početak za otvaranja drugog nivoa, intenzivnijeg nego sa “ostatkom sveta”, pre svega kada je reč o komunikaciji među ljudima, manje-više otvorenom prelasku granica (lična karta je dovoljna za skoro sve susede u balkanskom okruženju), nedavnom ukidanju rominga u regionalnim okvirima, kulturnoj razmeni, a zašto da ne i podršci u vanrednim okolnostima, kao što je distribucija vakcina na primer.
Iskustvo nam pokazuje da je otvorenost jedne države direktno srazmerna njenom prosperitetu, a za to je dovoljno pogledati bilo koju listu najotvorenijih i najrazvijenijih država, gde se redosled manje-više poklapa. To iskustvo je zasnovano na merenju realnih parametara, a ne ličnih osećaja teskobe i zatvorenosti, koji su uvek samo lični. Globalni “semafor” koji pokazuje da li je neko “svet” ili nije, tu je prilično neumoljiv, i za današnju Srbiju više nego pozitivan.