Počinju Olimpijske igre i trka za ostvarenjem sna miliona sportista širom sveta da se bar jednom u karijeri nađu na pobedničkom postolju. Čak i ovako izranavljene, bez publike, zakasnele godinu dana i bez uobičajene užarene atmosfere, one ostaju vrhunski sportski i ne samo sportski globalni događaj. Pored svega što predstavljaju, Olimpijske igre su i trijumf koncepta nadmetanja, kao najboljeg puta ka dolasku do najboljeg rezultata. One su pravi simbol konkurencije. Samo direktno takmičenje, prsa u prsa, jedino napor da se dostigne onaj bolji gura ove devojke i mladiće da ostvare najviše što mogu i što zaslužuju.

Uz rizik da ovim sportskim poređenjima skliznemo u kliše, ostaćemo na terenu konkurencije, jer ona se kod nas, nažalost, često ne shvata kao nešto pozitivno, od nje se čak beži i traži se zaklon u njenoj suprotnosti – protekciji. Još je Džared Dajmond, u svojoj čuvenoj knjizi “Mikrobi, puške i čelik”, kao jedan od odgovora na pitanje – zašto su neki narodi i države bili kroz istoriju napredniji i uspešniji od drugih, dao i konkurenciju. Konkurencija unutar fragmentiranog zapadnog sveta, naročito Evrope, ta trka ka napretku među podvojenim državama i nacijama, učinili su da sve one zajedno postanu mnogo naprednije i razvijenije nego što je bila neka druga zajednica u kojoj tog takmičenja nije bilo, u Kini, na primer.

Strah od konkurencije, prava panika od nje, nastupila je i povodom vesti da je srpski Telekom otkupio višegodišnje pravo na emitovanje utakmica engleske fudbalske lige. Šta sve nije izrečeno tim povodom, od toga koga je Telekom pitao da li sme da potroši tolike pare (ne znamo kolike) na fudbalske prenose, pa sve do komičnih teorija zavere, od ozbiljnih ljudi, da ovom operacijom Aleksandar Vučić širi svoj politički uticaj na region!?

Prvo, zaboravlja se, ili se uopšte ne zna, da Telekom nije javno preduzeće i da na njegovo poslovanje utiču samo odnosi na tržištu, a ne njegova dobrobit za zajednicu. Drugo, otkad postoji, Telekom je izložen konkurenciji, možda najmoćnijoj koja uopšte postoji na srpskom i regionalnom tržištu, u svim granama. Ova firma jeste u državnom vlasništvu, baš kao i mnoge druge slične u svetu, poput norveškog Telenora, ali to joj u borbi sa oštrom konkurencijom ne daje nikakvu olakšicu.

Besni na ovaj potez Telekoma, kobajagi borci za modernu i bogatu, kapitalističku, evropsku Srbiju, pobegli su u toplo leglo socijalističkog samoupravljanja, u mirne vode nekadašnjeg društva gde je konkurencija bila narodni neprijatelj. Zapanjeni time što je Telekom odrešio kesu, koju oni pune sa eventualno hiljadu-dve dinara mesečno jer plaćaju telefonski račun, traže od države i njenog Telekoma da se pokaju i da povuku odluku. Očekuju, ustvari, da Premijer liga, jedan od simbola Engleske, zemlje koja je izmislila konkurenciju, pogazi svoju tradiciju i zdrav razum, i da u srpskom slučaju daruje prenose svog fudbala onome ko je ponudio manje para!? Jer, zaboga, engleski fudbal će od sledeće, pa do 2028, prenositi Vučićev Telekom, a ne neki “naš” distributer.

Isti su stali i u odbranu baštovana iz Leskovca i njihovih zahteva da država zatvori granice da bi oni mogli skuplje da prodaju svoj paradajz, o čemu je ovde bilo reči prošle subote. Opet – državo, spreči konkurenciju! Podržali su i svaki sličan zahtev poljoprivrednika gubitaša, opet zato što nekako izgledaju anti-Vučićevski.

I u političkoj borbi se iz petnih žila trude da konkurencije ne bude. Šta je drugo nego protekcija (suprotnost konkurenciji) zahtev da se jedna nacionalna TV frekvencija dodeli stanici po njihovom političkom ukusu? Pa i traženje da evro-poslanici posreduju u razgovorima oko izbornih uslova je eskiviranje konkurencije, traženje “leđa” kod nekog jakog da bi se ispit položio uz protekciju, a ne u direktnom takmičenju.

Današnja Srbija je horor-film za ove ljude, jer su samo na rečima željni Evrope i njene uređenosti. Na delu, oni uopšte ne žele da Srbija prekorači prvi stepenik na putu ka razvijenoj Evropi, a to je konkurencija. Konkurencija u svemu, u obrazovanju, na tržištu, u TV-pravima, takmičenje u najboljim politikama, pa zašto da ne – i u uticaju na svoje okruženje.

Zar misle da je Srbija već godinama šampion ovog dela Evrope po direktnim stranim investicijama zato što je neko naredio tim kompanijama da ulažu baš ovde? Ili je prosto reč o pobedi u ekstremno oštroj međudržavnoj borbi za svaki dolar investicionog kapitala. Da ne govorimo o tržišnom zverinjaku koji je nastao oko medicinskog materijala, a naročito oko vakcina, u kojem je Srbija opet bila na pobedničkom postolju. Čak i ako se dotaknemo geopolitike, a i ona je veliko tržište i poprište konkurencije, srpske “akcije” visoko se kotiraju na svim velikim geopolitičkim berzama, a nadmetanje za njihov “većinski paket” uveliko traje. Eto koristi i od toga, jer ovaj paket ostaje u rukama Srbije, a dividende stalno rastu. Otpor prema konkurenciji je odlika slabih, onih koji su u školi molili za dvojku, znajući da je nisu zaslužili i da ih samo protekcija kod nastavnika može spasiti popravnog. I sa državom je bilo tako neko vreme, i naravno nigde zbog toga nismo dobili poštovanje, a kamoli profit. Tek kada se potpuno izložila konkurenciji, i prema spolja i forsirajući je unutar sebe, Srbija je stekla respekt i zaradila novac. Takvi idu na Olimpijske igre i bore se za medalju. A ko beži od konkurencije, za njega je uvek tu TV-prenos u kafiću, uz malo društvo slabića koji mole za dvojku.