Obućarski radnici u Vranju traže od opštine da im otpiše dugove za komunalije inače stupaju u štrajk glađu, a i da im iz budžeta isplati 10 miliona dinara. Smatraju da su zakinuti od prodaje fabričkog zemljišta slovenačkom trgovinskom lancu.

Nije reč o radnicima italijanskog “Geoksa”, već su ovako izgledale nevolje obućara u Vranju pre 12 godina, u trenutku kada je nekada moćna “Koštana” dugovala svojim radnicima 30 plata, pala u stečaj, rasprodavala imovinu i jedini novac za koji se borila bila je budžetska milostinja. Nalik na stotine sličnih firmi širom Srbije u to vreme.

Bio je to veoma uobičajen, ali neizdrživ model za sve u lancu. Za vlasnike (obično sumnjive kupce iz prvog kruga privatizacije, koji su krčmili supstancu sopstvenih firmi), za radnike koji su defakto bili nezaposleni, a u životu ih je održavala iluzija da će dobiti astronomske zaostale plate, ali i takozvano povezivanje radnog staža i otpisivanje duga za vodu. A naročito je bio neizdrživ za državu, koja je iz godine u godinu postajala vlasnik sve većeg broja nepostojećih firmi i poslodavac stotinama hiljada nezaposlenih.

To je donedavno bila i smederevska Železara, koja je građane Srbije koštala više od sto miliona evra godišnje, to je bio i RTB Bor čiji su dugovi bili veći od njegove kompletne imovine. Bila je to i kragujevačka “Zastava” do dolaska Fijata, bilo je na stotine takvih preduzeća u Srbiji, sa armijom kobajagi zaposlenih, koji su stajali u dugoj koloni pred budžetskom kasom, čekajući bilo kakvu svotu.

Italijanski “Geoks”, koji posle pet godina rada odlazi iz Srbije, samo je jedna od velikih svetskih kompanija koja je ovde doselila svoju proizvodnju i tako likvidirala neodrživi miks socijalističkog samoupravljanja i ranog tranzicioznog kapitalizma. “Geoks” i drugi ukinuli su režim u kojem su vlasnici firmi pobegli, a prethodno rasprodali mašine, hale i zemljište, ostavljajući radnike u beksrajnom štrajku, kojima država isplaćuje jednokratnu pomoć, povezuje radni staž i oprašta račune za struju i vodu. “Geoks” i drugi došli su u Srbiju privučeni dobrim uslovima za poslovanje, boljim nego na drugim mestima. Pomenućemo samo nekoliko – nizak porez na dobit (tradicionalno jedan od najnižih u Evropi), jefitna i solidno obučena radna snaga, ali i državne subvencije za otvaranje radnih mesta.

“Geoksov” dolazak u Srbiju trajao je čitavu deceniju. Još je Boris Tadić u svom prvom predsedničkom mandatu razgovarao sa prvim čovekom čuvenog italijanskog Brenda daleke 2007, a prvi par cipela u Vranju napravljen je tek 2016. Poslednji će iz fabrike izaći izgleda ove godine, prilično očekivano, zato što je istekao aranžman po kojem je investitor dobio državne subvencije da zaposli 1.200 Vranjanaca, a među njima verovatno i mnoge iz papirnatog “giganta” Koštane.

A šta su očekivali svi oni koji danas kunu Vučića i državu što odlazi tako jak investitor? Da će, možda, “Geoks” da ostane u Vranju za sva vremena, zato što smo mi po nečemu posebni i bolji od svih ostalih? Ili da će ostati u Vranju trajno, zato što mi ovde želimo da imamo “Geoks”, a ne “Koštanu”, ali po “Koštaninim” pravilima. I konačno – da li se iko u trenutku dolaska “Geoksa” u Vranje zapitao – a odakle dolaze? I zašto su odlučili da se presele baš u južnu Srbiju i šta su ostavili iza sebe kad su se doseljavali?

Do globalnog finansijskog sloma 2008, privlačenje direktnih stranih investicija bilo je teško i skupo, a posle krize je postalo pravi podvig. Fraza o kapitalu kao “plašljivoj životinji” od 2008 godine i njegovog globalnog povlačenja u nacionalne (eventualno regionalne) okvire pretvorila se u sliku životinje koja ne sme da promoli nos iz svoje kućice. U takvom zverinjaku od tržišta, Srbija već duži niz godina “šije” sve oko sebe u dovođenju stranih ulagača, pa čak i u doba pandemije. U Srbiju je prošle godine, prema UNCTAD-u, došlo više od polovine svih stranih investicija u jugoistočnoj Evropi! Niko ne može da zna koliko će dugo sve te firme ostati u Srbiji, možda će neke od njih otići dalje posle pet ili deset godina, kao što je uradio “Geoks”. Ali životno je važno što su u jednom trenutku došle u Srbiju, plaćaju porez i zapošljavaju ljude, koji opet troše svoje plate i plaćaju porez, što do tada nisu mogli.   

Kuknjava nad odlaskom “Geoksa” zato je licemerna mešavina levičarskog populizma (jednodnevno tviter-tugovanje nad sudbinom radnika) i anti-Vučićevog političkog aktivizma (sedmodnevno tviter-pljuvanje da je on za sve kriv). Užasan je tek šovinizam koji iz ovih, uglavnom liberalnih pro-Evropljana, izbija na vest da će se “Geoks” iz Vranja verovatno preseliti u Albaniju. Jer to je, valjda, dokaz da je “čak” i Albanija bolja od Srbije pa i da je sve ovo dil Vučića i njegovog prijatelja Edija Rame, a na štetu radnika iz Vranja. Da ne govorimo o paljbi na Anu Brnabić, koja je s razlogom pojednostavila stvari, rekavši da je biznis za neke ulagače u Srbiji postao skup jer su plate porasle, a konkurencija povećala i da je to razlog što se sele na manje razvijena tržišta.   

Kao što mnogi, nažalost, ni posle 30 godina ne mogu da prežale samoupravljačku tekovinu “stalnog zaposlenja”, tek ne mogu da shvate prirodu biznisa da će se ugnezditi onde gde je proizvodnja jeftinija, a profit viši. Zarobljeni u davnim 70-tim i 80-tim godinama žele najbolje iz Evrope i sveta u Srbiji, ali na poklon i bez rada, kamoli rizika. Zaboravite na takav vremeplov, on ne postoji. Ako želite priključak sa realnim životom pratite zašto su na ulasku u Srbiju već godinama dugačke kolone stranih investitora, dok na izlasku iz zemlje nema zadržavanja.