Identitet je ono što zaista jesmo, a imidž je kako nas vide drugi. Srbija nema problem sa identitetom, ona vrlo dobro zna šta je danas i gde vidi sebe u budućnosti. Nema čak ni problem sa imidžom, bar ne u onoj meri u kojoj je imala tokom većeg dela proteklih nekoliko decenija. Ali i dalje ne kod svih. Iskrivljen utisak o Srbiji, naročito u našem najbližem okruženju, javlja se zbog toga što je Srbija sama sa sobom konačno razjasnila neke osnovne stvari o svom identitetu, raščistila sa nekim starim zabludama i danas je sa tim načisto. Dok je bila konfuzna, dok nije znala šta hoće (uglavnom je znala šta neće), dok nije bila „sva svoja“, drugi su veoma dobro znali šta je najbolje za Srbiju i šta ona treba da bude. Stvari su se promenile, u korist Srbije, ali konfuzija je ostala, doduše kod drugih.

Glavni predmet te konfuzije je – šta je Srbija danas, je li ona „Open Balkan“ ili je možda „Srpski svet“? Da li je ona središte okupljanja u regionu, spiritus movens njegovog razvoja i otvaranja jednih prema drugima, ili je zloćudna imperijalna sila koja teži potčinjavanju svih ostalih?

Na prvi pogled, oko ovoga ne bi trebalo da bude dileme. Današnja Srbija jeste „Open Balkan“ i mnogo više od te inicijative, koju vodi zajedno sa Albanijom i Severnom Makedonijom. To je njen identitet, to ona zaista jeste i u ovom poduhvatu sakupila se suština čitave unutrašnje, ali i spoljne politike koju vodi u poslednjoj deceniji, koja se poklapa sa periodom vlasti Aleksandra Vučića. Međutim, percepcija Srbije, njen imidž nisu takvi u svim delovima balkanskog regiona. Zašto je uprkos ovako jasno izgrađenom identitetu doživljavaju kao mračnu pretnju, odbijaju da sarađuju sa njom, odbacuju njeno liderstvo, koje objektivno postoji?

O konstrukciji „Srpski svet“ govori se samo izvan Srbije, u Srbiji to ne postoji kao tema. U Srbiji i u ime Srbije teme otvara i postavlja njena zvanična politika, a to ni u kom slučaju nije nekakav „Srpski svet“. Tema koju Srbija nudi je „Open Balkan“, ali nju ignorišu i prevode je na svoje jezike kao „Srpski svet“. Ovaj beg od realnosti ima poduže stručno psihološko, pa i psihijatrijsko objašnjenje, ali u sferi politike i ekonomije tumačenje je vrlo jednostavno. Jedan deo regiona, njegove političke i intelektualne elite, uz podršku veterana iz redova evropskih posvećenika Balkanu i njegovoj evropskoj budućnosti, jednostavno ne mogu da prihvate strahovit ekonomski, politički, bezbednosni uspon Srbije u poslednjoj deceniji i kao posledicu, njeno neupitno i nedostižno liderstvo u regionalnim okvirima. Neprihvatljiv je i nepojmljiv izlazak Srbije iz okvira proseka i ispod proseka, nedopustiv je njen proboj u svet onih koji odlučuju, iz sveta o kojima su odlučivali drugi. Ne može se dozvoliti Srbiji da ogromne promene koje je napravila u svojoj kući prenese na ceo region. To iz temelja ruši njegovu sliku, brižljivo građenu decenijama, o nezrelom detetu, čak nesposobnom za samostalni život, osuđenom na večni nadzor. I zato, kad god iz regiona čujete da se neko žali na nekakav „Srpski svet“, znajte da je reč samo o bednom izgovoru za bežanje od realnosti.

U realnom svetu, Srbija je nedostižni lider regiona u svakoj disciplini u kojoj se može izmeriti snaga jedne zajednice, u ekonomiji, u političkom uticaju, u bezbednosnoj sferi. Što je još važnije, ona je toga potpuno svesna, a bez premca najvažnije je što je takve kapacitete i svoju svest o njima stavila u službu saradnje, partnerstva i otvaranja, a ne u funkciju destrukcije i dominacije, što žele da joj prikače.

„Open Balkan“ nisu prihvatile samo Albanija i Severna Makedonija, one su njegovi ravnopravni učesnici i promoteri. Ovaj Vučićev koncept snažno propagiraju i Sjedinjene Države, nedavno su vrlo jasno upozorile i Sarajevo i Prištinu da bi trebalo da se priključe projektu, zato što je dobar i što ima potencijal da povuče Balkan napred. Ne rade to zato što naročito vole Srbiju ili Vučića, već zato što su pažljivo izmerili domete ove inicijative, a još pažljivije su procenili snagu liderstva nad ovim projektom, a on je bez sumnje u rukama Srbije.

Da bi došla do ovakve pozicije, Srbija je proteklih godina bila izložena brojnim testovima i položila je one najteže. Ključni ispit bila je finansijska konsolidacija, do koje se došlo jakim stezanjem kaiša u prvim godinama Vučićevog mandata, posle čega je otvoren prostor za investiranje i razvoj. To je bio preduslov za podizanje svih drugih sistema, zdravstvenog, infrastrukturnog, finansijskog, vojno-bezbednosnog, a razume se i diplomatskog i političkog. Srbija je sa Vučićem najpre uštedela, a onda počela da zarađuje novac i da ga troši tamo gde će se njeni kapaciteti, kao države i društva, oploditi. Sve tri ogromne, globalne krize u poslednjih šest godina, rešila je sama – migrante, pandemiju Kovida-19, a sada suzbija i epidemiju požara. U poslednje dve situacije, ona je čak izvozila svoje kapacitete za suzbijanje krize, šaljući vakcine i medicinsku opremu svojim najbližim susedima, odnosno slanjem masivne podrške za gašenje požara u Grčkoj. Za tako nešto ne postoji snaga nigde na Balkanu, osim u Srbiji. U svetu budućnosti snaga svake zajednice meriće se po njenoj sposobnosti da prebrodi krizu, a karakter tih kriza biće globalan. Ta budućnost je već počela, pomenuli smo samo tri poslednja iskušenja, sasvim različita po prirodi, ali jednaka po razornoj snazi. Srbija ne samo da ih je prebrodila, već je kroz njih pokazala odliku koja će ubuduće tek biti na ceni, a to je sposobnost da pomogne drugima, da im bude partner kad je teško i da to partnerstvo održava  i u vreme blagostanja. To je identitet današnje Srbije, organizovane i uticajne države, koja se ne plaši otvaranja prema drugima, a i zašto bi. Donedavno nije bila takva, ali sada jeste. Strah od takve Srbije je iracionalan, a otpor prema njoj auto-destruktivan. On je samo kompenzacija za vašu kilavost i nesposobnost  da se menjate nabolje. Srbija s tim više nema nikakve veze.