Mediji u Srbiji kojima je Tviter zalepio oznaku “sarađuju s vladom” mogu da budu srećni, jer su prošli mnogo bolje od, na primer, republikanske poslanice u američkom Kongresu Mardžori Tejlor Grin. Ovih dana zalepili su joj kaznu od nedelju dana suspenzije sa mreže, može samo da čita sadržaj, ali ne i da objavljuje, a kriva je zato što je tvitovala da su vakcine protiv Kovida-19 neefikasne i da agencija za lekove ne treba da odobri njihovu upotrebu. Ovo je drugi “žuti karton” kongresnoj predstavnici, jer je u julu bila suspendovana sa Tvitera na 12 sati, opet zbog kritika na račun vakcinacije, ali njenim mukama još nije kraj. Suspendovana je na nedelju dana, jer je već četiri puta objavila anti-vakcinacione stavove, a ako to bude ponovila makar jednom, biće trajno skinuta sa mreže.

Ovo isključenje možda podseća na dva minuta u rukometu ili 20 sekundi u vaterpolu, jer se po isteku kazne vraćate u igru, ali daleko je to od jasnih i opšteprihvaćenih pravila u tim sportovima. Kriterijumi po kojima vas Tviter izbacuje i vraća u igru pre liče na tek izmišljenu dečiju igru u vrtiću u kojoj nikom od igrača pravila nisu jasna, još se i menjaju u svakom krugu, onako kako kaže najglasniji u društvu i kako njemu odgovara da najlakše dođe do pobede.

Oba srpska javna servisa – RTS i RTV, dnevni listovi i nekoliko privatnih TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, zato, ne treba mnogo da se žale zbog “dange” koju su dobili od Tvitera, jer i dalje mogu da objavljuju sve što su objavljivali i do sada. Ali ipak se žale, neki čak i na cenzuru, drugi se pravdaju da su nezavisni od države i ne prihvataju oznaku koju im je dodelio Tviter. Prilično nepotreban i uzaludan posao.  Tviterova oznaka ispod njihovog loga ispisana je ćirilicom, na srpskom, pa i sa gramatičkom greškom (reč Srbija nije pravilno promenjena kroz padež), dakle razumljiva je samo i isključivo čitalaštvu na srpskom govornom području. Istoj onoj publici koja u ogromnom procentu, čak do 90% poklanja poverenje baš ovim etiketiranim medijima. Da li će bar promil njih odustati od praćenja RTS-a, Pinka ili nekog dnevnog lista zato što ih je Tviter obeležio da “sarađuju sa vladom”? Ili će od sada kritički da se odnose prema njihovim tekstovima i TV-prilozima, jer im je Tviter otvorio oči? Naravno, neće, možda će čak povećati svoju publiku.

Tačno je godinu dana otkako je kompanija Tviter počela da obeležava naloge onih svojih korisnika koji imaju veze sa državom. Najpre su to bili zvanični nalozi državnih institucija (najpre pet stalnih članica Saveta bezbednosti), a vremenom se proširilo i na medije koji “sarađuju sa vladom”. Nova pravila stigla su sada i u Srbiju, a već se primenjuju na zvaničnike i medije u još dvadesetak država, uključujući i one najmoćnije na Zapadu. Ideja je da se čitaocima skrene pažnja da čitaju stavove nekoga ko jeste ili je blizak državnim institucijama, e kako bi mogli da njihove poruke protumače na pravilan način. Ali kako će čitaoci da znaju šta-je-šta, ako na primer državni nalog francuskog predsednika (@Elysee) ima Tviterovo “upozorenje”, a nalog Emanuela Makrona (@EmmanuelMacron) nema ovaj “žig“, makar je tako bilo u početku primene novih pravila.

Tviter i sve druge društvene mreže prestale su to da budu i postale su mediji, kao i svi drugi, onog trenutka kada su počele da se mešaju u sadržaj koji se na njima objavljuje. Onda kada su počele da uvode „dugmad“ za puštanje ili uklanjanje nekog sadržaja za koji procene da je po bilo čemu sporan. Dugo su se borile da ne prihvate tu ulogu, predstavljale su se kao „tehnološke platforme“ koje nemaju i ne žele da imaju uticaj na sadržaj. One odavno nisu „tehnološke platforme“ i RTS ih pogrešno tako oslovljava u svom odgovoru na etiketiranje kao medija koji „saradjuje sa vladom“. Prestale su to da budu pod velikim pritiskom javnosti i nevoljno ušle u komplikovani svet medija, poštovanja slobode izražavanja, ali i prihvatanja odgovornosti za širenje pretnji, govora mržnje, scena nasilja.

Kao izvor informacija, društvene mreže su na Zapadu, a posebno u SAD, tradicionalno na dnu poverenja građana i taj trend je godinama silazan, pokazuje Edelmanov indeks. Ljudi jednostavno ne veruju u to što pročitaju na društvenim medijima, a pokušaji regulacije su i dalje trapavi i nedovoljni. I nobelovac Džozef Stiglic bavio se ovim pitanjem, upozoravajući da tehnološke kompanije, kao vlasnici ovih platformi, ne mogu same da postavljaju pravila, jednostavno, nemaju ta znanja, ni osećaj za javni interes, vođene su profitom pre nego odgovornošću za javno izrečenu reč.

I zato, kao rezultat takvog haotičnog stanja, dobijamo listu „vladinih saradnika“ među medijima u Srbiji. Bez sumnje je reč o političkom, a ne o profesionalnom, kamoli tehnološkom kriterijumu po kojima su odabrani. Na osnovu kog inputa je Tviter procenio da baš ovi mediji treba da ponesu oznaku „saradjuju sa Vladom“? Ili, preciznije, na osnovu čije procene je to urađeno? Svakako na osnovu procene živih ljudi, ne mašina ili pisanih dokumenata, i svakako ljudi koji imaju političke stavove, razume se anti-vladine i anti-Vučićeve.

Na ovaj način Tviter radi paradoksalnu stvar – dopušta jednom političkom uticaju da uređuje sadržaj, kako bi  isti taj sadržaj bio lišen političkog uticaja! Razume se, neki politički uticaj je dopušten, a drugi ne, što ovu i druge mreže ne čini samo običnim medijma, već pristrasnim medijima. Zato RTS i ostali „obeleženi“ nemaju naročiti razlog za ljutnju i proteste. Obraćaju se kompaniji koja je umela da trajno isključi nalog predsednika sopstvene države, Trampa, a u isto vreme ostavila na mreži iranskog lidera Alija Hamneija i njegove poruke o uništenju Amerike, Izraela i celog zapadnog sveta.