Da je danas 1961, a ne 2021, možda bi odbijanje Rusije da se Savetu bezbednosti UN obrati novi visoki predstavnik za BiH Kristijan Šmit, bila svetska tema broj jedan. Ovako, zanimanje postoji samo u Bosni, nešto malo u Srbiji I Hrvatskoj i unutar malog kruga Evropljana, Amerikanaca i Rusa koji se bave Balkanom. Udaranje u Savetu bezbednosti Rusa (Sovjeta) i Amerikanaca, Britanaca i Francuza još od kraja Hladnog rata nije ni atraktivno, a ni previše važno za svetsku politiku. Ona ide drugim tokovima, a u Savet bezbednosti možda ponekad samo svrati, po pečat. 

U Banjaluci, ali i u anti-zapadnim društvima u Beogradu, sa velikim veseljem govore – “Gospodine Šmit, lažno se predstavljate, Vi niste Visoki predstavnik”. To traje još od kraja maja, jer se njegov tadašnji izbor osporava zato što za njega nije glasala Rusija. Međutim, stvarnost je takva da Kristijan Šmit jeste Visoki predstavnik za BiH. Od 1. avgusta dolazi na posao u Sarajevu, imao je od tada važne sastanke i doneo razne odluke. Biće Visoki predstavnik sve dok mu ne istekne mandat ili ako njegov poslodavac – Savet za primenu mira ne odluči drugačije. Kristijan Šmit je realnost, a njegovo nepriznavanje tu ništa ne menja. 

Otkuda onda veliko slavlje zbog ruske kočnice u Savetu bezbednosti, odakle osećaj trijumfa u zvaničnoj Banjaluci i pro-ruskim medijima u Beogradu? Šta se ustvari desilo u UN? Ili još važnije – šta se nije desilo? Savet bezbednosti nije ukinuo mandat Kristijanu Šmitu, niti je to ni mogao da uradi, jer nije njegov poslodavac. 

Dakle, nije se desilo ništa od onoga čemu se raduju u Banjaluci, pre svega. Desila se mala formalna igrarija na liniji Rusija-Zapad, jedno od brojnih natezanja koja i ne registrujemo, jer se obično tiču nekih, nama nezanimljivih tema i krajeva sveta. Na ovoj liniji desila se mala trgovina u kojoj su suparnici među stalnim članicama Saveta bezbednosti malo zategli, malo popustili i našli se na tački koja odgovara i jednima i drugima. Zapadu je bilo važno da se produži mandat misije Eufora u Bosni, Rusija je na to pristala, pod uslovom da Šmit ne govori pred Savetom bezbednosti i da se iz rezolucije izbriše svako pominjanje njegove kancelarije. Kompromis i idemo dalje. 

I što je najvažnije, ovo “ja-tebi-ti-meni” čak neće imati nikakve praktične posledice u Bosni i Hercegovini i u regionu. Jedina posledica biće beleženje recki u tefterima Amerike, Rusije, Britanije, Francuske, ko je koga i koliko zadužio u glasanju, pa sve do sledeće prilike za novu “trgovinu”. A ona može biti o bilo čemu, Siriji, Iranu ili Arktiku, na primer, ako možemo da prognoziramo neku novu priliku za rusko “njet” u Savetu bezbednosti.  

Do tada, Kristijan Šmit će u punom kapacitetu obavljati svoju dužnost u Sarajevu, neće imati nikakve smetnje, možda i narednog puta neće moći da lično predstavi svoj izveštaj u Savetu bezbednosti, ali taj tekst će svakako ostati u UN. 

U Srbiji i u Republici Srpskoj, nažalost i dalje postoje ogromna očekivanja od nekog veleobrta na međunarodnoj sceni, koji će pokrenuti Rusija i zbog kojeg će svet da stane i da se sve preokrene na “našu” stranu. To se neće desiti, a slučaj Kristijana Šmita je samo poslednja potvrda. Kao što se ništa nije desilo kada je Jevgenij Primakov, tada premijer, naredio čuveno okretanje aviona iznad Atlantika, javio se Bilu Klintonu da ne dolazi u Vašington i vratio se u Moskvu. Iako “Srbi to nikada neće zaboraviti”, kako se kaže u prigodnim tekstovima povodom godišnjice tog događaja, manevar iznad okeana nije odložio, a kamoli zaustavio bombardovanje Srbije. Slično je i sa ignorisanjem Kristijana Šmita, a u međuvremenu od tri decenije bilo je mnogo sličnih situacija. 

Realna politika, ona koja treba da nas se tiče, jer jedino ona ima praktičan efekat na naše živote, odavno se ne vodi u Ujedinjenim nacijama i u okviru međunarodnog poretka napravljenog posle Drugog svetskog rata. Možemo do sudnjeg dana držati simpozijume o zaobilaženju tih pravila (a Srbija je verovatno svetski šampion po njihovom broju), ali to neće pomoći da bolje prođemo i ostvarimo neke svoje ciljeve. 

Zvanična srpska politika predugo je bila jedan takav veliki simpozijum, bilo je mnogo važnije biti u pravu nego biti srećan i uspešan. Naše vladajuće garniture nisu razumele da njihov posao nije da organizuju pravničke debatne klubove, nego da za svoju zemlju isposluju najbolje što je moguće na svetskoj sceni. I sada bi neki politički penzioneri, da su u prilici, radije dokazivali da li je Šmitov mandat legitiman ili nije, praveći se slepi na realnost u BiH, koja ide drugim tokom. 

Aleksandar Vučić primio je u Beogradu Kristijana Šmita već posle mesec dana kako je Nemac stupio na dužnost. Iako u Banaljuci nisu bili najsrećniji zbog toga, to je bio potez pragmatičnog državnika, koji zna šta je njegov posao. Umesto da se začauri u ljušturu beskrajnog i jalovog pravničkog nadgornjavanja, Vučić je dočekao Šmita kao partnera sa kojim narednih godina zajedno treba da radi na popravljanju stvari u BiH i Republiici Srpskoj. Drugog partnera nema, neće ga ni biti i to je jedino što je Vučića zanimalo. 

Naizgled rutinski, čak protokolarni sastanak, a ustvari ubedljiv dokaz o suštinskoj promeni srpske politike u odnosu na onu od pre nekoliko decenija, kada ćemo teško naći makar jedan spoljnopolitički uspeh. Tako je sada i oko Kosova i oko Evropske unije, i oko odnosa sa Amerikom, Nemačkom, oko gradnje gasovoda, oko pravljenja trgovinske unije na Balkanu. Današnja i ne tako davnašnja Srbija nemaju ništa zajedničko u svom poimanju sveta i shvatanju gde se nalazimo i šta treba da radimo da bismo uspeli. Na sreću, likovanje zbog novog ruskog manevra u UN, odavno nije zvanična srpska politika. To se prepušta naslovnim stranama žute štampe i marginalnim čuvarima starog svetskog poretka, baš tamo gde je i mesto.