Oni su neka vrsta klubova gde se okupljaju članovi Kongresa sličnih interesovanja i interesa, dobrovoljni su, ne troše budžet, a poznati su nam pod imenom “kokusi”. U sadašnjem sazivu američkog Kongresa ima ih čak 460, bilo ih je donedavno i blizu 700, tako da nije preterana šala koja kaže – Ako imate bilo kakav interes, kongresmeni za njega imaju grupu.

Tako u sadašnjem, 117. sazivu Kongresa SAD postoje i kokusi za bejzbol, hokej, održavanje automobila, kanabis-kokus, burbon-kokus ili biciklistički kokus. U njima sede narodni predstavnici, uticajni političari koji se i na ovaj način bore za ostvarenje svojih politika, sklonosti, pa i ideologija.

Nama su uglavnom poznati oni “tvrdi”, spoljnopolitički, kokusi koji se osnivaju kao neke vrste grupa prijateljstva, oko saradnje sa nekom konkretnom državom. I njih ima mnogo, skoro koliko i država u svetu, ali njihov uticaj na formiranje državne politike SAD nije naročito bitan.

Kada ovih dana nekog od sedam američkih kongresmena koji su potpisali pismo predsedniku Bajdenu domaći mediji označe kao člana ovog ili onog kokusa (obično kosovskog ili bosanskog), treba imati na umu i rezultate jednog istraživanja o kokusnom angažmanu članova Kongresa. Prema tom istraživanju, svaki kongresmen (član Predstavničkog doma) učlanjen je u proseku u čak 34 kokusa, a svaki senator u proseku u 18 kokusa. Kaže se i da je najmanje jedan kongresmen potpisao pristupnicu za čak 132 kongresna kokusa.

Tako da grdno vara utisak koji se stiče iz domaće štampe da se kongresmen X.Y, potpisnik pisma Džozefu Bajdenu, bavi samo Srbijom, Vučićem, Balkanom, Bosnom i Kosovom i da jedva stiže da uradi bilo šta drugo. Veoma je izvesno da je gospodin učlanjen u još 30 i više kongresnih kokusa i da ga Vučić, Srbija i Kosovo interesuju podjednako kao i fudbal, rak krvi, Brazil i mlekarska industrija, gde je takođe član kokusa.

Pismo sedmorice članova Kongresa SAD adresirano na predsednika Bajdena, zato je jedno od veoma uobičajenih ponuda iz paketa lobističkih usluga, koju možete da dobijete od političara u Vašingtonu. Imajući u vidu balkanske navike i budžete, taj paket može da izgleda otprilike ovako – Dobijate dva sastanka u Vašingtonu na nivou član Kongresa i viši činovnik u administraciji, jedna poseta kongresmena (ili manje grupe) vašoj zemlji, intervju za neki od medija u Vašingtonu i, razume se, pismo grupe kongresmena predsedniku Bajdenu na temu koju vi odaberete i za koje pišete prvi “draft”. Sve to za dve godine, po ceni od…

To što pismo kongresmena Džou Bajdenu dobija naslovne strane u novinama u regionu, njegov je najviši domet i najveći politički efekat. Ne zato što potpisnici nemaju politički uticaj u SAD, naprotiv. Oni su važni i ugledni političari, ali način na koji se koristi njihov uticaj ne može da “dobaci” više od niskotiražnih naslovnih strana na Balkanu. Kongresmeni za to uopšte nisu krivi, oni su obavili svoj deo posla.

Problem je sa ovdašnjim očekivanjima i očekivanjima “pretplatnika” na ovu vrstu usluga, da će jedno ovakvo pismo doneti nekakav politički preokret. Problem je sa političkim liderima i njihovim pristalicama koji od nečega što je u SAD svakodnevna lobistička rutina očekuju promenu kursa prema Srbiji, veliki pritisak na Beograd, novi list u odnosu Amerike prema vlasti u Srbiji. Svašta se moglo čuti proteklih dana pod firmom analize kongresnog pisma, a ustvari otvorenih političkih pristrasnosti, u kombinaciji sa ogromnim nepoznavanjem bazičnih političkih tehnika.

Ono što se obično naziva “kurs” Amerike prema Srbiji izgleda dijametralno suprotno od onoga što su američki kongresmeni opisali u pismu svom predsedniku. Taj “kurs” samo u poslednjih nekoliko nedelja izgleda ovako – velika zajednička vežba srpskih i američkih padobranaca u Nišu, poseta visokog funkcionera Pentagona Beogradu, otvaranje ogromnog tehnološkog haba američkog giganta NCR na Novom Beogradu (investicija od 100 miliona dolara i pet hiljada zaposlenih). Taj “kurs” ni u jednom svom koraku ne govori o Srbiji drugačije osim kao o nezamenljivom i ključnom partneru na Balkanu. Taj “kurs” je od pre nekoliko meseci otvoreni sponzor srpsko-makedonsko-albanske  inicijative za slobodnu trgovinu “Otvoreni Balkan”.

To što će se nova predsednička administracija aktivnije, a možda i agresivnije baviti nerešenim balkanskim pitanjima (BiH, Kosovo), može samo da koristi interesima Srbije, jer i ona želi takav pristup, zato što joj ne odgovara stanje kakvo je sad i kakvo je već godinama. A to je stanje nerešenih problema koji odvlače ogromnu političku i ekonomsku energiju, toliko neophodne za hvatanje koraka sa evropskim okruženjem.

Kakav god da je sadržaj pisma grupe kongresmena, a o njemu s razlogom nismo govorili, neće izazvati nikakve korekcije u američkoj politici prema Srbiji. Ta politika je već formirana i njene efekte već uveliko vidimo, neke od njih smo i pomenuli. A pismo Bajdenu? Pa verovatno ćemo uskoro videti još jedno sa iste adrese (Kongres) upućene takođe predsedniku SAD, sa sadržajem koji će biti potpuno suprotan ovom od 5. novembra. Pitanje je samo da li će i ono dobiti naslovne strane i mesto najvažnije vesti na televizijama koje se nadaju “preokretu”.