Dok njihova zemlja ulazi u treći mesec agresije na Ukrajinu, bogati i ugledni Rusi, poslovni ljudi, bankari, vlasnici kompanija, počinju da u diskusiju na društvenim mrežama ubacuju jedan novi izraz. Oni podržavaju rusku invaziju, ali odnedavno o njoj govore kao o “egzistencijalnom” pitanju za Rusiju.

Ovo ne govore defetisti. Da je rat u Ukrajini biti ili ne biti za Rusiju, kažu pristalice agresije, većim delom i pristalice Vladimira Putina, ali i oni koji imaju zamerke na njegov “manjak nacionalnog”, mada svojski podržavaju ratni pohod. S obzirom na poslovni, pa i politički pedigre nekih od njih, ne bi bilo čudo da su poslužili kao kanal da ruske obaveštajne službe ubace reč “egzistencija” u javni govor.

Ovim se, inače užarena, podrška ruske javnosti vojnoj agresiji pokušava da podigne na nivo sudbinskog pitanja. Stav je više nego jasan – Rusija mora da pobedi, jer poraz će ujedno biti njen kraj.

Kako se od jedne blage, skoro mirovnjačke definicije – “specijalna vojna operacija” došlo do toga da TO u Ukrajini postane pitanje opstanka Rusije? Zašto su na ulicama ruskih gradova hapšene hiljade ljudi samo zato što su govorili o “ratu”, a danas bogati i uticajni sloj priča o “egzistenciji” države i nacije i ne fali im dlaka s glave? I na kraju, zašto pričaju o opstanku, ako sve ide po planu i ako se vojni uspesi nižu jedan za drugim?

Nešto nije u redu još od samog početka. Tada je Putin kao ratne ciljeve označio demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine, što su Rusi oduševljeno prihvatili kao natpis na svom ratnom barjaku, iako nisu do kraja bili sigurni šta to znači. Razumeli su da to što im je rekao predsednik zapravo znači okupaciju Ukrajine i nisu imali ništa protiv, niti su ih mediji i propaganda uveravali u suprotno. Govorilo se i o uklanjanju rukovodstva u Kijevu, pa je i to naišlo na dobar prijem, jer okupacija znači i svrgavanje režima. Zašto i ne bi, kada je i Putin, lično, pozivao Ukrajince da preuzmu vlast od – “narkomana i neonacista” u Kijevu.

Mesec dana i na hiljade poginulih ruskih vojnika kasnije, kao novi cilj invazije proklamovano je “oslobođenje” Donbasa. Nešto lakše za razumevanje nego “demilitarizacija i denacifikacija”, ali još uvek daleko i teško ostvarivo. Hiljade poginulih, ogromni gubici ratne tehnike i povlačenje trupa ni ove sužene ciljeve ne čine previše realnim u očima Rusa. Kolebanje raste svakim danom trajanja rata, jer se na početku verovalo da će pobeda biti munjevita, a pobednička vojska na broju.

Opstanak zemlje i nacije postaje tema o kojoj se u Rusiji ne samo razmišlja, već i javno govori. I to s punim pravom. Jedan razlog dolazi iz sve teže svakodnevice, od razorene ekonomije, od hiljada otkaza usled povlačenja zapadnih investitora, od nestašica i potpune blokade svih veza sa svetom. Ljudi se s pravom pitaju da li će i koliko dugo moći da izdrže život u skoro hermetičkoj izolaciji kojoj se nisu nadali.

Drugi razlog ima mnogo dublje korene, a oni sežu do mentalne slike svakog Rusa o svojoj zemlji i naciji i očekivanjima koji svako od njih ima od svoje “rodine”. Te slike i očekivanja usadjivani su vekovima, a u Putinovoj eri dobili su pun adrenalin sa kojim je moglo da se krene u pohod na Ukrajinu.

Noseći stubovi tog verovanja teško su oštećeni, i otuda priča o ugroženoj egzistenciji. Jedan od tih stubova je armija i mit o njenoj nepobedivosti. Ukrajinci razaraju taj mit iz dana u dan. Jedan od stubova je i duboko ukorenjeno osećanje da je Rusija – jednako – teritorije nad kojima ima kontrolu. Kremlj je užasnut idejom da bi neka teritorija (država) koju kontroliše mogla i da pomisli da bira sopstveni put i da se sama, bez njegove dozvole, opredeljuje za savez sa nekim drugim.

Nikada nisu preživeli odlazak cele istočne Evrope iz njihovog (čeličnog) zagrljaja, a na taj istorijski bol podsećao ih je i neprikosnoveni vođa Putin, za koga je raspad SSSR-a “najveća geopolitička katastrofa veka”. A kada ni posle 30 godina ne mogu da svare gubitak polovine Evrope, koja je svojom voljom prešla na drugu stranu, kao bi tek mogli da “prežive” gubitak Ukrajine? Države za koju ih Putin uči da ne postoji, da je ona, ustvari, Rusija.

I zato deo ruske elite javno govori da se u Ukrajini danas odlučuje, ustvari – o Rusiji. I da li će posle Ukrajine postojati ili neće. Smatraju da ako Rusija izgubi Ukrajinu, izgubiće i samu sebe. Oni dižu glas jer ne žele da izgube onakvu Rusiju u kakvoj su do sada živeli i kakvu žele da očuvaju, a to je Rusija – imperija, koja kontroliše teritorije. Drugačiju ne mogu da zamisle, jer drugačija Rusija nikada nije postojala.

Ovo je naročito važno upozorenje i za Zapad, jer ako njegov glavni rival već razmišlja o ugroženosti svog opstanka, onda to znači da može biti spreman na sve. Ovo je i poruka ne samo Zapadu, već i svima koji sebe vide kao deo te civilizacije, da i sami moraju da razmišljaju o egzistenciji. Pre svega Ukrajine, ali i svake druge nacije koja njenu borbu doživljava kao svoju. Ulog jeste egzistencija, jer ako Rusija ostvari svoje ratne ciljeve, ma kako ih nazvala, ona neće zaboraviti svoje snove o teritorijama koje kontroliše i o svom pravu da to radi. Tek tada neće stati, koliko god da je oslabljena. Odgovor u Ukrajini zato mora biti snažan, jasan i konačan, da “egzistencija” više ne bi bila tema o kojoj pričaju države i narodi.