Jedna od najpoznatijih rečenica u književnosti je „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način“, kojom Lav Nikolajevič Tolstoj počinje roman Ana Karenjina.

Antiteza današnjice ali i analogija ovoj Tolstojevoj tvrdnji jeste da svi ekstremisti liče jedni na druge a liberali su osobeni svako na svoj način. Autoritarne ideologije, poput (sovjetskog) socijalizma, težile su internacionalizmu, smatrale su da snaga i veličina njihovih ciljeva zaslužuju da budu globalno prihvaćeni. Liberali, pak, nemaju taj internacionalni pritisak iznutra, ali opet njihove ideje demokratije i slobodnog tržišta postale su globalno prihvaćene, za razliku od planova levih ekstremista koji su vladali Sovjetskim Savezom i velikim delom Evrope.

U još izopačenijem vidu, ekstremistička internacionala privržena današnjoj Rusiji i njenom lideru Putinu širom sveta slavi njegovu agresiju na Ukrajinu, opravdava njegove ratne ciljeve i podržava ga u restauraciji autokratske imperije, ne obazirući se na suverenost drugih država i naroda. U tom taboru vlada jednoglasje, bez obzira da li dolazi od Tuckera Carlsona sa televizije Fox, ili od ekstremista sa Balkana, koji mašu Putinovim portretima i zastavama carske Rusije dok odeveni u majice sa slovom „Z“ marširaju u znak podrške ruskoj invaziji na Ukrajinu.

Sa druge strane, lideri demokratskog sveta prirodno vođeni svojim uverenjima i politikama ne misle isto o ruskoj agresiji, ni međusobno, ni u odnosu na veliki deo sopstvenih građana i birača. Emanuel Makron je pozivao Zapad da „ne sme poniziti Rusiju“, a Volodimira Zelenskog je nagovarao da Rusiji pruži ustupke oko teritorija. Nemačka je na početku mandata svog novog kancelara Šolca bila kolebljiva u svakoj zajedničkoj zapadnoj inicijativi za uvođenje sankcija Rusiji, njeno prihvatanje je često bilo iznuđeno i pod velikim pritiskom. Šta tek reći o „malim“ zapadnim liderima, poput hrvatskog predsednika Milanovića, koji uporno očekuje da Ukrajinci prestanu da se brane, jer je Rusija, kako kaže, „nasilna, prejaka, vrlo opasna i nemoguće je poraziti“. Ili o mađarskom premijeru Orbanu i njegovim neprestanim opstrukcijama odluka EU o sankcijama prema Moskvi.

Razume se, demokratija podnosi ovakvu raznolikost stavova, bez nje ne bi ni postojala. Ali priroda te raznolikosti danas nije demokratska, ona je rezultat kalkulacije i konformizma, i prepoznaćemo je po jednoj od varijacija na temu „želimo samo da zaštitimo interese svoje zemlje i svog naroda“. Gas kroz „Severni tok“ je za Nemačku dugo bio važniji od solidarnosti prema Ukrajini, pa i od obaveza prema EU i NATO, baš kao što je i dopremanje nafte cevovodom „družba“ za Mađarsku od većeg prioriteta nego jedinstveni odgovor Evrope na brutalnu agresiju u njenom dvorištu. Za hrvatskog predsednika Milanovića je izborni zakon u Bosni i Hercegovini važniji prioritet nego prijem Švedske i Finske u NATO, pa je pokušao čak i da posegne za tom ucenom.

Izgovori za ustručavanje podršci Ukrajini jesu licemerni i kalkulantski, svako strahovanje od dva stepena hladnijih stanova tokom zime ili poskupljenja benzina bedni su odgovori najrazvijenijeg dela civilizacije na razaranja i zločine koji se događaju samo na sat ili dva leta avionom.

Evropska solidarnost sa Ukrajinom u prvim danima agresije bila je snažnija, a danas sve češće čujemo rečenicu “šta hoće Zelenski, toliko mu pomažemo, a ne moramo, a on traži još”. Analitičari govore o zamoru, o rutini ukrajinskog rata, o padu interesovanja zapadnih država i njihovih javnosti za pomoć Kijevu. Pozivaju da se ignorišu borbene politike baltičkih država, Poljske i Finske, jer se navodno suviše plaše Rusije, što je inače tačno, ali samo zbog toga što su imale tu nesreću da od svih Evropljana najbolje upoznaju surovost Moskve.

Svaki ovakav glas samo je eho nečega što je već prethodno izrečeno u Moskvi ili od nje naručeno. Vlasnici ovih glasova samo su ih iznajmili Kremlju i njegovoj propagandi, oni obavljaju posao koji su možda sklopili pre mnogo godina, ali danas je došlo vreme da obave posao za koji su nekada dobili predujam. Relativizacija ukrajinske tragedije u zapadnoj javnosti, njeno svođenje na rutinu, na sporedne vesti, na kolotečinu, jeste „roba“ koju će Kremlj platiti suvim zlatom, a sva je prilika da je to uradio mnogo ranije.

Ovakav narativ pada na veoma plodno tlo. Evropljani ne žele da žive lošije zbog rata u Ukrajini, često misle da to nije njihov rat, da je Ukrajina daleko. Problem je rastuća cena kubika gasa, ne i more suza ukrajinske dece koja su ostala bez roditelja i bez detinjstva. Ili roditelja koji su sahtanili svoju decu. Koliko je to kubika dečijih i roditeljskih suza? Hoćemo mir odmah, kažu, i neka Ukrajina prihvati kompromis jer mir je samo tako dostižan, a žrtve će prestati. Zaista plemenito, ali šta je sa dosadašnjim žrtvama, zar one nisu važne samo zato što se njihov glas više ne čuje?

Svaki evropski grad može poprimiti arhitekturu Marijupolja, svaki Evropljanin može da iskusi sudbinu građana Buče. Ali samo ako to dopuste Putinu i njegovim zločincima. Oni su pokazali da mogu da počine nezamisliva razaranja, iskreni su i kada kažu da i sa Evropom imaju slične planove, a sada imaju i priliku. Između tih planova i Evrope kao žrtve stoji samo Ukrajina i njen herojski otpor. Podrška tom otporu danas je obaveza svakog Evropljanina, zato što je to podrška samom sebi i svom miru.