Kada su pre osam godina uvedene zatvorske kazne za “pse rata”, uglavnom se mislilo na to kako da se spreči regrutacija islamskih ekstremista za ratove na Bliskom istoku na strani ISIS-a. Ali, pokazaće se da je još razvijenije tržište plaćenika koji iz Srbije odlaze u Ukrajinu da se bore na strani ruskih paravojski na istoku zemlje.

Po povratku su dobijali blage kazne, uglavnom uslovne, ili na kućni pritvor, tek poneko je dospeo u zatvor. Ali bitno je da se u Srbiji već godinama primenjuje zakon koji jasno kaže da ovi plaćenici nisu nikakve patriote, nego obični kriminalci. Ovaj zakon jedan je od retkih koji je u Skupštini dobio podršku i vlasti i opozicije, što dobro pokazuje kakav je odnos Srbije prema “psima rata”, bez obzira pod čijom zastavom se bore.

I onda, u takvoj zemlji, strana država preko medija čiji je vlasnik, objavljuje oglas za regrutovanje plaćenika. Srpski ogranak Russia Today je objavljivanjem oglasa privatne ruske vojske Vagner i sam došao na udar Krivičnog zakonika, kako neko ko vrbuje plaćenike u državi u kojoj je to zabranjeno.

Ovo nije bila greška, ni incident nepažljivih novinara, u mediju koji je inače zabranjen u celoj Evropi, kao stub ruske ratne propagande. To je za rusku državu bio hladnokrvni potez pokazivanja arogancije prema Srbiji, njenim zakonima i njenoj politici.

Tretiranje Srbije kao potčinjene oblasti, za Rusiju je dugogodišnja praksa, a posle niza situacija kao što je objavljivanje oglasa grupe Vagner, jasno je da u pitanju državna politika, a ne niz slučajnosti i incidenata.

Aleksandar Vučić je i ovim povodom pitao vlasti u Moskvi – “zašto to radite Srbiji”? Baš kao što je i pre tri godine upitao ruske vlasti – “Zašto”, kada je otkriveno i dokumentovano špijunsko delovanje ruskog potpukovnika Georgija Klebana protiv Srbije.

I zaista, teško je Srbiji objasniti kako to da Rusija radi direktno protiv nje i njenih zakona, dok Srbija prema njoj iskazuje više nego prijateljski odnos. Čak i na svoju štetu, kada je reč, na primer, o sankcijama, koje Srbija uporno ne uvodi Rusiji.

Teško je objasniti i kada vrh ruske države, njen predsednik Putin pa onda svi ostali “po dubini” uzmu kosovsko proglašavanje nezavisnosti kao opravdanje što su oteli Ukrajini Krim i još četiri oblasti na istoku zemlje. Koliko god iz Moskve ubeđivali Srbiju da to što komadaju i anektiraju delove Ukrajine nema veze sa Kosovom, ostaje činjenica da su se i te kako okoristili o kosovski presedan. Za ruske osvajačke ciljeve, slučaj Kosova je pravno pokriće, bar tako ga vide u Kremlju.

A što to direktno razara srpsku politiku prema Kosovu, Rusiju ne zanima. Njoj je jedino važno da ostvari ratne ciljeve u Ukrajini, a Srbiji će uvek moći da pošalju saopštenje da nikad neće priznati Kosovo i da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN svetinja.

I dok u Srbiji i dalje zahvaljuju Rusiji što je u Savetu bezbednosti uložila veto na britansku rezoluciju o genocidu u Srebrenici, zaboravljaju da je Rusija i sama govorila da je reč o genocidu, onda kada je njoj bilo potrebno za osvajačke pohode u komšiluku. Baš tako je 2008, pravdajući agresiju na Gruziju, Sergej Lavrov govorio o Srebrenici i genocidu, rekavši da Rusija neće da dozvoli da se nad njenim narodom ponovi genocid kao u Srebrenici 1995.

I Putin je “mahao” Srebrenicom kao mestom gde je počinjen genocid, kada god je hteo da dramatizuje položaj Rusa u Donjecku, govoreći 2017, pa 2019 da ako Ukrajinci zatvore granicu – “To će biti Srebrenica, to je to”.

Teško je objasniti i zašto su od septembra pa sve do kraja prošle godine, u Moskvi priželjkivali, huškali i radili na tome da na severu Kosova eksplodira sukob između Srba i Albanaca. Svaku krizu, od registarskih tablica, ličnih karata, pa do hapšenja srpskih policajaca, u Moskvi su želeli da pretvore u pucnjavu i krvoproliće.

Njihovi zvaničnici su nudili Srbiji i Srbima čak i vojnu pomoć, ako bude trebalo, dok su preko svojih kanala puštali more dezinformacija o tome da srpska vojska samo što nije ušla na Kosovo, da već ima mrtvih, a falsifikovali su čak i izjave Aleksandra Vučića. Jer, tako bi im dobrodošlo kada bi Srbi i Albanci ponovo okrenuli puške jedni prema drugima, a naročito ako bi Vojska Srbije udarila na NATO i njegovu kosovsku misiju Kfor.

Kako razumeti nego nameru da se Srbija potpuno destabilizacije kada su iz Kremlja kod Vučića poslali Primakova juniora sa predlogom da napravi vladu sa opozicijom, koja mu je tih dana demonstrirala ispod prozora. Ili kada su, opet na anti-Vučićevim protestima, pa i prilikom nasilnog upada u Skupštinu, masom dirigovali pripadnici ruskih obaveštajnih službi.

Da li je i gest prijateljstva kada je agent ruske bezbednosti fotoaparatom slikao Vučićevog sina Danila na njegovom radnom mestu? Ili je to bila poruka da je agent mogao da ima u rukama nešto mnogo opasnije od foto-aparata.

Teško je razumeti sve ove otvorene gestove neprijateljstva i nipodaštavanja Srbije kao države, samo ako se na Rusiju gleda kao na večnog istorijskog prijatelja, kome je Srbija na srcu. Ako se veruje sladunjavim saopštenjima iz Kremlja o neraskidivoj ljubavi, a ne u očigledna nipodaštavanja Srbije koja se odvijaju pred našim očima.

Srbija ništa ne duguje Rusiji. Duguje sama sebi da se otrgne od jednog neprijateljskog zagrljaja, u kojem bez razloga trpe njena država, njeni zakoni i njena budućnost.