Negde u ovo vreme pre tačno 75 godina kuvalo je u Titovom kabinetu. Testirale su se varijante kako odgovoriti Velikom bratu iz Moskve ako krene oštro. Generali i bezbednjaci su verovatno na dnevnom nivou referisali maršalu o mogućim rizicima od sovjetske invazije na istočnim i severnim granicama zemlje. Ljudi iz KOS-a iz UDBA-e pratili su ponašanje hiljada petokolonaša, koji bi jedva dočekali ulazak Crvene armije u Jugoslaviju i svrgavanje revizioniste.

Za nekoliko meseci biće tačno 75 godina od rezolucije Informbiroa i Titovog raskida sa Staljinom. Sa ponosom i poukom treba da se sećamo tog vremena i te odluke Jugoslavije i njenog vođe. 

Tadašnji otpor odredio je put posleratne Jugoslavije, Titova odluka značila je da se Jugoslavija opredelila, da ne želi da bude još jedna sovjetska republika, kakvih je već bila puna istočna Evropa.

On je birao vrednosti, a ne stranu, birao je stabilnu budućnost, a ne kratkotrajno savezništvo. Njegova odluka nije se zasnivala na strahu, već na uverenju da svaka nacija ima dovoljno snage i hrabrosti da sama donese odluku koja se nje životno tiče.

Koliko god da je rizično povlačiti istorijsku analogiju sa 1948, moramo se ponekad usuditi da uzmemo pouke iz teških momenata u našoj istoriji.

Srbija je i danas pod pritiskom da se opredeli, to nije nikakva tajna. Naravno, ima mnogo onih koji traže da se Srbija ne opredeljuje, da ostane „negde između“, ali iza svakog od takvih zahteva stoji manje ili više otvoreno navijanje da se Rusija prigrli kao najveći ili čak jedini veliki saveznik i da se okrenu leđa Zapadu.

Takva „neopredeljenost“ je samo podmukla maska za podaništvo Moskvi, koje se graniči sa petokolonaštvom IB-ovaca iz 1948. godine. Određeno je uverenjem da Zapad (EU, SAD, NATO…) želi nekakvo uništavanje Srbije, a ustvari je povlađivanje najrazornijim silama u našem društvu, koje žele konzerviranje guslarskog nacionalizma, koruptivne centralizovane ekonomije, nerad…nasuprot reformi, otvorene konkurencije, poziva na težak rad…

Srbija danas, kao i Jugoslavija pre sedam i po decenija, ne bira između Rusije i Zapada. Ona bira između dva sistema vrednosti, koja se takmiče na globalnom nivou. Bira između otvorenog društva i takmičarske ekonomije s jedne strane i cenzurisanog interneta i tajkunskog ja-tebi-ti-meni sa druge. Bira između agresije na susednu naciju sa idejom da se ona okupira i preobrati u Rusiju i Ruse i, sa druge strane, odbrane slobode i prava da narodi sami određuju svoj put. Oba paketa vrednosti pod zaštitom su ogromnih vojnih, ekonomskih i političkih sila. Ali tako je bilo i 1948. godine, pa je odluka doneta. I bila je dobra. A tada je SSSR bio značajno snažniji nego današnja razvalina od Ruske federacije.

Bila je teška odluka za one koji su je donosili, ali dobra za narod i za državu. Nekada istorija može da bude najbolji savetnik.

Danas, osnovno pitanje je da li je neopredeljenost održiva odluka na duže staze. Odgovor je jednostavan, neopredeljenost je samo slabost koja ne sadrži u sebi nikakvu suštinu i u današnje vreme je više isprazna floskula nego politički stav.

Ni jače zemlje nego što je naša nisu neopredeljene, čak ni one koje su medju najjačima. Jer neopredeljenost nije nikakva politička vrlina, to je iznudjena fraza, prepuna licemerja i kukavičluka, koja samo neiskusnima deluje kao lagodna pozicija.

Danas se neopredeljenost ne odnosi na vojne saveze (premda postoji samo jedan takav), već na sisteme vrednosti kao sa početka teksta. Na kvalitet života, obrazovanje, plate, penzije, ekonomiju, budućnost. A prema svemu tome odgovoran političar ne može i ne sme biti neopredeljen!

I na kraju, pogledajmo se u oči iskreno, želimo li da budemo kao Rusija? Da imamo ekonomiju kao što ima Rusija, takav politički sistem, kvalitet života… Želimo li da budemo podrška njenoj invaziji na nezavisnu Ukrajinu, podrška razaranju gradova, ubijanju civila i raseljavanju miliona porodica?

Legitimno je i ništa lakše da odbacimo sve vrednosti zapadne civilizacije i da prigrlimo Putinovu Rusiju. U redu, i to je odluka. I zašto bismo bili neopredeljeni ako nam je „majka Rusija“ jedini prijatelj i sve što nam treba? Onda nismo fer ni prema sebi ni prema njoj.

Ako je sve tako kao što naši rusofili tvrde i ako je proputinovska histerija u Srbiji (koja je jača i glasnija nego u Rusiji) većinski stav Srbije, onda ne postoji ni ta lažna dilema.

Onda Srbija ne treba i ne sme da bude neopredeljena. Treba da bude jasno i čvrsto uz Rusiju, vodeći računa o interesima Putina i Rusije. Nema potrebe, dakle, da flertujemo sa  zapadom i zlom Amerikom i Britanijom, kojima je u vrhu agende, (svakog jutra čim počnu da rade), kako da unište Srbiju i srpski narod.

Neshvatljivo je zašto bismo želeli da ulazimo u porodicu vrednosti kao što je EU sa zemljama članicama koje su nam – „neprijatelji“.  Dakle, ništa lakše za naše rukovodstvo. Odbaciti licemeran zapad i konačno i formalno postati mala Rusija na Balkanu. Sve je bolje od neopredeljenosti. Dante Aligijeri je rekao: „Najmračniji krugovi pakla su rezervisani za one koji su vremenima moralne krize neopredeljeni.“ A ova paralela izmedju 1948 i 2023. nije slučajna.