Italija će do kraja godine da izađe iz projekta „Pojas i put“ sa Kinom, i premijerka Đorđa Meloni je to rekla kineskom vrhu na nedavnom samitu G-20 u Indiji. „To je grozan projekat – Mi smo izvezli u Kinu tovar pomorandži, a oni su za tri godine tri puta povećali svoj izvoz u Italiju“, rekao je jedan ministar iz vlade Đorđe Meloni.

Italiju kao jedinu članicu G-7, ekonomski najrazvijenijih zemlja Zapada, u kineski imperijalni projekat „Pojas i put“ uvalio je pre četiri godine tadašnji premijer Đuzepe Konte, populista iz pokreta „Pet zvezda“, valjda da prkosi Zapadu. Ali, pokazalo se da Italija nema baš nikakvu korist od tog aranžmana, naprotiv, samo štetu.

Srbija bi trebalo dobro da prati ponašanje Italije u ovom slučaju, a zašto i ne bi. Italija je, uz Nemačku, naš tradicionalno najveći trgovinski partner, ona je i jedan od najvećih investitora u Srbiji, a italijanske firme zapošljavaju više od 50.000 radnika u Srbiji. Na hiljade ljudi iz Srbije radi i školuje se u Italiji. Ako ovakav partner, sa kojim još imamo duge i bliske kulturne i istorijske veze, napušta jedan projekat u kojem je takođe i Srbija, onda ima mnogo razloga da ga pratimo u tome.

Za početak, makar da napravimo računicu koliko zaista imamo koristi od pripadnosti kineskom projektu“ Pojas i put“, a naročito da li imamo štetu od toga. Baš kao što su uradili Italijani pre nego što su odlučili da ga napuste.

Ovog meseca u Pekingu će se, posle pauze od četiri godine, održati samit Kine i učesnika u njenom strateškom projektu, biće tamo visokih zvanica iz oko 90 država. Pekingu je naročito stalo do ovogodišnjeg samita, jer će se na njemu slaviti 10 godina otkako je predsednik Si Đinping pokrenuo „Pojas i put“, kao projekat globalnog širenja kineskog uticaja. Biće to pozornica na kojoj će domaćini slaviti lik i delo svog lidera, od čije ličnosti stvaraju kult.

Ali taj pretenciozni i pompezni događaj, biće, ustvari, labudova pesma projekta koji je u kineskoj ekonomskoj i političkoj agendi bio na vrhu čitavu prošlu deceniju. Ne samo Italija, već i Peking diže ruke od sopstvenog čeda. Uveliko stavlja na noge novu globalnu inicijativu, tačnije tri nova koncepta, sa istom idejom, o širenju kineskog ekonomskog i političkog, a sada otvoreno – i bezbednosnog uticaja.

Pojas i put, jednostavno, nije obavio dobar posao za Kinu. U projekte pod njegovom firmom uloženo je oko hiljadu milijardi dolara, ali preveliki broj njih neće moći da vrati investiciju. To je bio surov, izrabljivački poduhvat sa kojim je Peking računao da će ili zaraditi, ili će vezati za sebe veliki broj dužničkih država, nad kojima će nakon ekonomske, uspostaviti i svaku drugu kontrolu. Najveći broj njih je među siromašnim ekonomijama Azije i Afrike, gde veliki infrastrukturni objekti, putevi, luke, pruge, ne mogu da donesu profit, a domaćini ne mogu da vrate dug, tako da Kina na kraju dobija „mrtvu“ imovinu sa kojom ne može ništa.

Dok izvodi računicu, Srbija ne treba da ide daleko u afričke i azijske ruševine „Pojasa i puta“, jer jedna od njih je u komšiluku, u Crnoj Gori. Zajam za gradnju auto-puta od Bara prema Srbiji duboko je zadužio Crnu Goru, koja sada traži pomoć od evropskih banaka da se izvuče iz nepovoljnog posla.

Ili još bliže. U krizi je zajednički srpsko-mađarski projekat brze pruge Beograd-Budimpešta, koji je na mađarskoj strani potpuno blokiran, jer nema dovoljno novca, a ni kineski graditelji ne mogu da ispune standarde EU. Zaustavljanje posla od kojeg je Srbija očekivala veliki skok ka priključenju na evropske saobraćajne koridore, je poslednje zvono za alarm.

Evropska grupa učesnika u „Pojasu i putu“, u kojoj je i Srbija, se osipa. Litvanija je već izašla iz projekta, a na odlasku je i Češka, čiji novi predsednik Peter Pavel to snažno zagovara. Istočni Evropljani, koji su još i članovi EU i NATO, ne vide korist od pripadnosti kineskom projektu.

U sve više zategnutim ekonomskim i političkim odnosima EU i Kine, oni se prirodno svrstavaju na stranu Evrope, kojoj pripadaju i učestvuju u odbrani evropskih interesa od agresivne politike Pekinga. Sudbina „Pojasa i puta“ u istočnoj Evropi praktično je rešena. Ovaj projekat u našem regionu nema budućnost ne samo zbog toga što ga i Kina napušta, već i zato što to više ne dopuštaju ona najvažnija partnerstva – unutar EU.

Srbija poslednjih godina ima veliki rast trgovine sa Kinom, ona je dostigla skoro 6 milijardi dolara, a očekuje se i potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini. Nekoliko kineskih investicija, u smederevsku Železaru i u Bor bile su veoma važne za srpsku ekonomiju. Ali ovakvi i slični poslovi bi se desili, i ubuduće su mogući i bez članstva Srbije u projektu „Pojas i put“. Baš kao što se prema tome odnose i druge evropske ekonomije, uključujući i Italiju.

„Pojas i put“ je danas prazna ljuštura, koje se korak po korak kurtališe i sam Peking, pretvarajući je u nove, i još više politički i bezbednosno intonirane inicijative.

Srbija bi izlaskom iz projekta „Pojas i put“ učinila sebi višestruku ulogu. Prvo, ponašala bi se u skladu sa realnim stanjem, jer zašto biti deo nečega što faktički ne postoji. Drugo, oslobodila bi sebe obaveze da sa Kinom pravi aranžmane koji nadilaze njen ekonomski interes i pretvaraju se u nešto više što Srbiji nije potrebno, a to je pre svega politička i bezbednosna povezanost. Treće, izlaskom iz kineskog projekta na njegovom zalasku, Srbija bi poslala veoma ubedljiv znak svojim evropskim partnerima da dobro razume njihovu politiku prema Kini i da je jasno opredeljena za evropsko, a ne kinesko viđenje globalnih odnosa.

Ovde je reč o još jednoj istorijskoj raskrsnici u kojoj nacije odlučuju kojim će putem da nastave. Srbija čak ne mora do detalja da prepozna koji je put ispravan, ali neće pogrešiti ako bude sledila primer onih za koje je sigurna da su joj do sada bili i da će joj i ubuduće biti najvažniji partneri.