Ako je u Solunu 2003. bilo slavlja zbog rođenja priče o uključivanju Balkana u Evropsku uniju, na Brdu kod Kranja za nekoliko dana može da se desi prilično neveselo okupljanje u povodu punoletstva. Tako bar kažu evro-diplomate koji su Rojtersu otkrili da EU posle 18 godina više neće moći da garantuje članstvo zemljama Zapadnog Balkana.

Nema razloga da mislimo da pričaju napamet, ni da sumnjamo da imaju probleme da usaglase tekst završne izjave koja će se pojaviti 6. oktobra na samitu Evropljana i Balkanaca u Sloveniji. Opet, imamo sve razloge da očekujemo da se na Brdu kod Kranja neće desiti kontra-Solun, to jest povlačenje obećanja datog pre 18 godina.

Ipak, ovde je reč o do sada najozbiljnijem ubacivanju „crva sumnje“ u projekat proširenja Unije na Balkan. Došao je u prilično nezgodnom trenutku za premijerku EU Ursulu fon der Lajen, usred njene turneje baš po balkanskim prestonicama gde svoje domaćine mora da uverava u suprotno, da Unija ostaje otvorena za Balkan. Razume se, verovaćemo njoj, jer govori „iz prve ruke“ i sa najviše evropske funkcije, ali ne možemo kao besmislene ni da odbacimo priče anonimnih evropskih diplomata date Rojtersu.

Već dugo, a naročito posle Bregzita 2016, u bogatijem i uticajnijem delu EU strmoglavo opada raspoloženje za uvođenje novih članica u Uniju. Nekadašnji simbol evropske superiornosti da u sebe uvuče sve iza „gvozdene zavese“ sveo se na ustručavanje da se primi balkanska post-konflitkna regija, zona koja je jedina preostala da se zaokruže davno ustanovljene granice EU. Već pet godina mrzovoljno se postavlja pitanje širom Evrope – otišla nam je jedna Velika Britanija, a kao zamena nude nam se male balkanske države. Ovo jeste slogan i levih i desnih populista širom Evrope, političara koji uopšte i ne gaje ljudbav prema Evropskoj uniji, ali sa protekom godina on dovodi do toga da proširenje EU pada na dno evropskih prioriteta, a do pre samo jedne decenije bilo je na samom vrhu. Jednostavno, priča o proširenju EU na Balkan odavno ne donosi glasove u najjačim evropskim demokratijama i ekonomijama, na njenom zapadu. Ipak, zašto je prerano uzeti za ozbiljno Rojtersove sagovornike, koji najavljuju povlačenje garancija za usisavanje Balkana u EU?

Pre svega zato što je kasno za povlačenje takve garancije. Evropska unija je već duboko zagazila u proces integrisanja (nekih) balkanskih zemalja u svoje članstvo, o tome nema samo verbalnih obećanja, već i ugovornih odnosa. To znači da se ovaj proces ne može zaustaviti jednom političkom deklaracijom, kakva se sada uz teške muke priprema, već je za to potreban mnogo ozbiljniji rad, a pre svega politička odluka.

Drugo, odustajanjem od Balkana, Evropska unija koja grčevito traži neki spoljnopolitički uspeh kako bi dokazala svoju vitalnost, priznala bi svoju geopolitičku impotentnost, a to joj takođe zameraju isti oni birači koji ne žele Balkan u svom društvu. Priznala bi da diže ruke od posla koji je sama preuzela, a odustala je od njega jer traje previše dugo. Po toj logici, zašto bi joj bili važniji odnosi sa udaljenim krajevima, poput Indokine, od poslova u sopstvenom dvorištu koje je do sada već integrisala ekonomski, kulturno, tehnološki, obrazovno, na kraju i politički.

Ursula fon der Lajen jeste bila prinuđena da demantuje priče da Evropa diže ruke od Balkana i to je uradila uverljivo. Čak nije morala ništa ni da govori, bilo je dovoljno što je zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem otvorila radove na pruzi i auto-putu od Niša do Albanije, na projektima koje u najvećem delu finansira Evropska unija. Moguće je da neke evropske diplomate misle da se zatvaraju vrata za ulazak Srbije i ostalih na Balkanu u EU, ali u isto vreme, evropskim novcem otvaraju se milionski poslovi za koridor koji će za kratko vreme olakšati tenzije oko najtežeg političkog pitanja na Balkanu, pitanja Kosova.

Donje Međurovo, selo u pitomoj južnomoravskoj dolini, nadomak Niša, možda je i geografski na pola puta između Soluna i Brda kod Kranja, ali simbolično može da postane važan toponim u 18-togodišnjoj istoriji srpskog i balkanskog puta ka članstvu u Evropskoj uniji. Prvi put u svojoj istoriji je dočekalo srpskog predsednika, a verovatno je i prvo selo van EU koje je bilo domaćin jednom predsedniku Evropske komisije. To je bilo mesto u kojem je premijerka EU rekla velike pohvale Srbiji i njenom predsedniku za sve reforme koje su uradili („Ogroman i težak posao ste uradili. Neverovatno je videti taj napredak”), ali nije ostalo samo na lepim rečima. Otvoren je konkretan, vidljiv i koristan posao koji će velikom, ali nerazvijenom delu Srbije otvoriti ogromne mogućnosti za razvoj i, u krajnjoj liniji, brzu traku za dostizanje razvijene Evrope. Diplomate s početka priče će verovatno još dugo meriti svaku reč i tražiti način da ugode različitim i često suprotnim stavovima svoje birokratije i šefova iz zemalja iz kojih potiču. Ali, o budućnosti Srbije u EU najvernija slika neće doći iz Brisela ili sa Brda kod Kranja, već iz Donjeg Međurova.