Financial Times kaže da su evropske diplomate “zanemele” kad su od Slovenaca dobile predlog da se u deklaraciji sa Samita EU-Zapadni Balkan napiše i rok do kojeg ceo Zapadni Balkan treba da uđe u Uniju, tj do 2030. godine. Nisu objasnili da li je ovo ostajanje bez teksta bilo zbog konkretne godine koja se pominje ili zbog same ideje da se postavi krajnji rok do kojeg bi trebalo da se završi balkanska Odiseja, zvana pristupanje EU.

Sigurni smo da je u pitanju ovo drugo. Možemo bez problema da zamislimo nekog od “zanemelih” ambasadora kako uz ručak pita svog takođe “zanemelog” kolegu iz druge zemlje – “Odakle im drskost da predlože tako nešto”. Za mnoge u Briselu ovo sigurno jeste bio drzak predlog, dovoljno drzak da “ostavlja bez teksta”. Drzak je zato što izlazi iz rutine i traži da se pređe preko svetinje evropskog odlučivanja, a to je procedura, to su neka davno utvrđena pravila i na kraju uticaj birokratije na političke odluke.

Slovenački predlog nije prošao, ni u pisanju nacrta rezolucije u Briselu, ni nekoliko dana kasnije na Brdu kod Kranja kada su se sreli evropske vođe i predsednici i premijeri sa Zapadnog Balkana. I Aleksandar Vučić je dan ranije potvrdio da datuma neće biti u završnom dokumentu, ali oko toga nije pravio tragediju. To što su Slovenci pokušali danas, samo je eho mnogo ranijih Vučićevih zahteva iste sadržine. Još pre četiri godine tražio je od Federike Mogerini, tadašnje šefice evropske diplomatije, da se oroči, da se tačno utvrdi datum ulaska Srbije u EU: “Da ne idemo kao neke guske u magli, koje znaju da će jednog dana stići do cilja, ali ne znaju tačno kojim putem i kada”.

Možda su i tada neki “zanemeli” zbog Vučićevog zahteva za oročavanje ulaska Srbije u EU, ali kao ni tada, ni sada niko nije dao ubedljiv odgovor zašto se to ne uradi. Angela Merkel je samo rekla da “ne veruje” u određivanje datuma za ulazak u EU, nego da veruje u ispunjavanje obećanja i ispunjavanje uslova za prijem. Jasno, niko ne očekuje da Srbija i ostali na Balkanu budu primljeni jednog dana u budućnosti, a da do tada sede skrštenih ruku i gledaju kalendar. Ali zašto bi vremenski okvir isključivao obavezu država kandidata da ispune uslov? Nema nikakvog razloga.

Neki od Evropljana ne žele da se u veliki plan o prijemu Zapadnog Balkana u Evropsku uniju postavi vremensko ograničenje, zato što nisu sigurni da mogu da ispune takvu obavezu. Jedno je govoriti da će Balkan ući u EU, da su mu otvorena vrata, da ima sigurnu evropsku budućnost, sve ono što se čuje poslednjih 18 godina. A sasvim drugo je kada se uz sve te fraze doda vremenski okvir, pa makar on bio i za devet godina. Neko u EU jednostavno ne želi (još) da bude pod takvim pritiskom. Proteklih godina taj pritisak pravio je samo Vučić, a od samita na Brdu kod Kranja za rok balkanskog ulaska u EU pritiska i Slovenija, kao predsedavajuća EU. I tu nije sama, jer kako piše Financial Times pritisku se priključio i austrijski kancelar Kurc, a sigurno je da ih ima još.  

Vučić nam nije otkrio koje tri države EU su bile izričito protiv da se preuzme obaveza vremenskog oročavanja ulaska Srbije i Zapadnog Balkana u EU, ali možemo da pretpostavimo da je reč o nekim uticajnim vladama evropskog Zapada. I razumljivo je, tu je reč o državama u kojima od Bregzita naovamo drastično opada raspoloženje za prijem novih članica, tako da ta tema ne donosi glasove na izborima. Zato nije bilo naročito realno da se pominjanje bilo koje godine sada nađe u evropskim odlukama, ali od ogromne je važnosti što je ta stvar uopšte došla na sto lidera EU i što se o njoj priča. Za Financial Times to jeste bila važna tema, bila je i za Dojče vele (na nemačkom), koji iz Slovenije izveštava da EU nudi Balkanu pristupanje, ali “još uvek nema vremenskog roka”. Ali, biće ga, bolje pre nego kasnije.

Biće ga zato što je vrlo teško ignorisati takav zahtev lidera jedne države i de fakto predvodnika grupe balkanskih kandidata (Vučića), jer od takvog zahteva ne postoji jača garancija da će posao biti završen. Zašto bi neko tražio rok ako nije dovoljno uveren da može da ga ispuni? Zašto bi stavljao sam sebe i svoju državu pod takav pritisak, ako nema dovoljno samopouzdanja i vere u sopstvene snage? I sa druge strane, zašto neko ne želi da prihvati ovakvu, više nego fer, ponudu?

Evropska unija ima dugu istoriju zaobilaženja svojih tvrdih pravila o učlanjenju u klub. I kad god je to uradila, uradila je dobru stvar. Da ne idemo daleko, dovoljno je samo da podsetimo da su Bugarska i Rumunija saznale da će postati članice Unije samo tri meseca pre nego što se to desilo. Ostale su bez teksta kad im je to rečeno, baš kao i one diplomate s početka priče kada su čule slovenački predlog. Ali to samo govori koliko je politička odluka jača od svih napisanih procedura i od birokrata koji žive od te procedure. Ni Vučić, ali ni Slovenci, Austrijanci i drugi koji slede njegov “izazov” Evropi da oroči datum ulaska, ne traže od EU da napravi presedan, jer ona je takve stvari već radila. Vučić samo traži da i oni “stisnu petlju”, da pokažu liderstvo i viziju kojima se diče i da zalegnu za ono za šta se na rečima zalažu već 18 godina. Ako im čovek sa Balkana kaže da je spreman da prihvati obavezu i poštuje rok, kakva im veća garancija treba da će posao biti obavljen? Nisu navikli da ovakve izazove dobijaju iz Srbije, ali moraće na njih da se naviknu i da na njih odgovore.