Evropska unija i Sjedinjene Države žele da u kratkom roku dovedu do kraja dijalog Beograda i Prištine i da dve strane sklope konačni sporazum o normalizaciji svojih odnosa. Proces traje duže od deset godina a njegovom ubrzanju od strane zapadnih medijatora nesumnjivo je doprinela ruska agresija na Ukrajinu i njen destruktivni uticaj na ceo evropski kontinent, a naročito na nerešena pitanja poput Kosova.

EU i SAD su ispravno procenile da dalje odugovlačenje rešenja i održavanje statusa quo ide na ruku ruskim interesima da destabilizuje prilike u Evropi gde god to može, a postkonfliktna situacija oko Kosova je za tako nešto idealna mogućnost. Rusija se trudi da podstakne eskalaciju na Balkanu jer želi da olakša svoju poziciju u Ukrajini, tako što bi bar deo fokusa Zapada prebacila na neki drugi teren. Zato je ubrzavanje rešavanja problema na liniji Priština-Beograd veoma važan odgovor na destruktivne ruske ambicije.

Na stolu je predlog za koji se obično kaže da je “francusko-nemački”, mada nema sumnje da je u njegovoj izradi učestvovala i Amerika. Ohrabruje što ga nisu odbacili ni u Beogradu ni u Prištini, štaviše, u njemu su pre svega pronašli pozitivne strane i na njih su se fokusirali.

Predlog predviđa da Srbija dopusti ulazak Kosova u međunarodne institucije i organizacije, uključujući i UN, a da zauzvrat dobije ubrzani prijem u EU, uz značajnu finansijsku podršku sa Zapada. Važno je i to što se od Srbije ne bi zahtevalo da prizna Kosovo kao nezavisnu državu.

Ova inicijativa ima mnogo sličnosti sa predlogom za konačni kompromis, koji je Međunarodni institut za bezbednost, na čijem sam čelu, izradio pre više od tri godine i uputio vladama država članica EU, vladi SAD, kao i institucijama EU. Ne možemo da kažemo da nam nije drago da se naši predlozi nalaze u predlogu koji od svih ranijih ima najviše šansi da bude primenjen. Ali, s druge strane, za žaljenje je što je od jedne, očigledno, dobro osmišljene inicijative moralo da prođe više od tri godine da bi bila aktivirana. Izgubljeno je dragoceno vreme za rešavanje jednog zamrznutog konflkta, a taj gubitak je često najveći faktor rizika u rešavanju ovakvih problema.

Zato je ovaj trenutak idealan da podsetimo na neke najvažnija rešenja iz predloga našeg Instituta, naročito na ona koja se tiču primene budućeg sporazuma, jer i tu fazu vidimo kao jednako važnu kao i sam sporazum.

Ukoliko zaista želi da Beograd i Priština uskoro potpišu sveobuhvatni i pravno obavezujući sporazum, EU bi trebalo da i samu sebe tretira kao deo tog sporazuma, odnosno kao trećeg aktera, koji će potpisnicima pružiti jasan motiv da, najpre sklope kompromis, a potom i da ga se pridržavaju tokom godina koje slede. Dakle  da bude samo posrednik, što je do sada bio slučaj. Može ih motivisati samo konkretnim, potpisanim obavezivanjem da će njihove strateški međunarodni prioriteti biti ispunjeni, u tačno određenim rokovima. Sporazum će biti moguć samo ako pregovarači učine međusobne ustupke, ali to isto važi i za Evropsku uniju, jer će i sama iz celog procesa izneti korist. Evropa je ta koja Beogradu i Prištini treba da pruži kompenzaciju za međusobne ustupke, koji će svakako biti bolni i biće ih potrebno objasniti i primeniti, svako u svom “ataru”, a to neće biti lak posao ukoliko izostanu čvrste, potpisane evropske garancije, kojima će biti dat sadržaj dosadašnjoj floskuli o “evropskoj perspektivi”.

Zato smo mogući put sugerisali kroz istovremenost (simultanost) primene sporazuma i aktiviranja garancija, kojima se ostvaruju strateški spoljnopolitički prioriteti Beograda i Prištine. U slučaju Srbije, to bi značio prijem u punopravno članstvo EU za dve godine od potpisivanja sporazuma sa Prištinom, a u slučaju Kosova prijem u UN i početak pregovora o članstvu u EU takođe za dve godine od potpisivanja sporazuma sa Beogradom.

Sporazum bi, takođe, stupio na punu snagu dve godine nakon potpisivanja (simultano sa garancijama), jer bi u međuvremenu i Beograd i Priština trebalo da prilagode svoja zakonodavstva novo-dogovorenim rešenjima, odnosno da dovrše pristupne pregovore sa EU (Srbija) i da izvrše pripreme za članstvo u UN i za početak pregovora o članstvu u EU (Kosovo). Ovakvim rešenjem obezbedilo bi se uzajamno obavezivanje, sa jedne strane pregovaračkih strana da će primeniti dogovoreno, a sa druge EU i najvažnijih članica UN da će ispuniti svoje garancije.  Što se tiče konkretnih, međusobnih ustupaka dve strane u dijalogu, oni će se kretati u okviru temeljnih interesa dve strane, koji su i dalje dijametralno suprotstavljeni. Što se tiče Srbije, to je položaj srpske zajednice na Kosovu i njen odnos prema vlastima u Prištini, a kada je reč o Kosovu to je njegova puna međunarodna afirmacija kroz članstvo u UN i ubrzanje puta ka EU, uključujući najpre viznu liberalizaciju. 

Kompromisno rešenje bi moglo da se pronađe u tome da većinski srpske opštine na severu Kosova dobiju specijalni status u okviru Kosova, pri čemu bi njihova autonomija sadržala dosadašnja rešenja, kojima bi se dodala mogućnost da, kao celina, sklapaju posebne i specijalne veze sa Srbijom, posebno u pogledu finansiranja autonomnih nadležnosti i investicija. U ostalim opštinama sa srpskom većinom na Kosovu i Metohiji primenjivale bi se odredbe iz Briselskog sporazuma o Zajednici srpskih opština. Srbija bi se obavezala da ne ometa članstvo Kosova u UN i drugim međunarodnim organizacijama.

Što se tiče EU, ona bi se obavezala da obezbedi poseban, masivni, fond za finansiranje projekata u Srbiji i na Kosovu, koji će podstaći međusobne veze, pre svega u oblasti infrastrukture i slobodne trgovine.

Tačno je da bi se ovakvim rešenjima odstupilo od dosadašnjeg modela proširenja EU, ali Brisel je već pravio slične presedane, kada su neke sadašnje članice, političkom odlukom, drastično ubrzale svoj put ka članstvu. To je bio slučaj sa Kiprom 2004, Bugarskom i Rumunijom 2007, i sa Hrvatskom 2013. godine, tako da ubrzavanje pristupanja Srbije ne bi bila novina. Potrebna je za to politička odluka Brisela, koji dobro zna da je svaki dosadašnji presedan doneo neuporedivo više koristi i Uniji i novopridošloj članici, nego što je naštetio njenim principima proširenja, koji su inače predmet preispitivanja. Potrebni su joj hrabrost i politička vizija, koje je imala nebrojeno puta do sada, ali kao da ih je vremenom zaboravila, zaokupljena svojim unutrašnjim trzavicama. U tome može da joj pomogne i “francusko-nemački” plan, kao i njegov prethodnik – plan našeg instituta o simultanosti za primenu sporazuma. Tako će konačno dati odgovor na davno postavljena pitanja srpskog predsednika Vučića – “Koliko ćemo evropske perspektive dobiti” i kosovskog premijera Kurtija – Zašto je Kosovo jedino u Evropi, čija je mladost izolovana od Evrope?