Poseta kineskog lidera Si Đinpinga Moskvi probudila je neke davne emocije o snazi i moći velikih istočnih despotija, kao ravnoteži nehumanom zapadnom kapitalizmu. Svakome ko je nostalgičan prema vremenu Sovjetskog saveza i Maove Kine, zadrhtalo je srce dok je gledao snimke iz Moskve ove nedelje, gde je Vladimir Putin priredio carski doček svom vršnjaku i velikom prijatelju Si Đinpingu. Razgovarali su puna dva dana, što sami što zajedno sa ogromnim delegacijama, a teme su bile svetske, bar tako je saopšteno. Od Japana i obe Koreje, do NATO-a, od diverzije na gasovodu Severni tok do sprečavanja obojenih revolucija u centralnoj Aziji.

Da bi sve izgledalo kao nekad, uz zagrljaje i izlive večnog prijateljstva, predsednici su saopštili da su spremni da zajedno oblikuju novi i pravedniji svetski poredak. E to je bila poruka na koju su zaigrala srca i mnogih u Srbiji, onih kojima život prođe u čekanju da se promeni odnos snaga u svetu, da konačno „naši“ preuzmu globalno vođstvo, a uz njihovu pomoć da konačno vratimo „naše“ i da živimo kako mi hoćemo.

Ivo Andrić je pisao o ovom sindromu (Doći će naše vreme) kroz lik nesrećnog kmeta Simana, koji se radovao dolasku bratske, hrišćanske austrijske uprave u Bosni, kod kojih će postati gazda a aga u čijoj je kući radio i obradjivao mu zemlju, postati njegov sluga.  Ali izgleda da se Andrić malo čitao, čak i u školi gde je Priča o kmetu Simanu deo obavezne lektire, a još manje se od njega naučilo. Ukratko, vreme kmeta Simana nikad nije došlo.

Da proverimo, prvo, mogu li prijatelji sa sastanka u Kremlju zaista da menjaju svet po svojoj meri? Jedan je u nuždi da podigne svoju ekonomiju, čiji je prošlogodišnji rast najniži još od 1976 i Maovog vremena. Tri godine pandemije Kovida i tvrdog karantina ohladile su kinesku ekonomiju do mere kada se javljaju masovni ulični protesti. Izlaz je nemoguć bez dogovaranja sa velikim poslodavcima sa Zapada, naročito što mnogi od njih već odlaze iz Kine i vraćaju svoje biznise i stotine hiljada radnih mesta ili kući ili negde gde može da se posluje jeftinije i bez trzavica.

Drugi prijatelj je već godinu dana u ratu koji je sam započeo napadom na mirnu nezavisnu državu, izolovan i izbačen sa svojih najvećih tržišta u Evropi, osiromašen i bez izgleda za oporavak sve dok vodi agresivni rat. Uz to, od pre nekoliko dana, kao optuženom za ratne zločine zakačen mu je međunarodni nalog za hapšenje.

Koliko god se u zajedničkim saopštenjima ohrabrivali da su svetske super-sile, koje treba zajedno da oblikuju svet, i Putin i Si Đinping znaju da stvari ne stoje tako.

Kinezi su došli u Moskvu da „zakucaju“ svoj kolonijalni odnos prema Rusiji, kao svojoj sirovinskoj bazi, i kao tržištu za apsolutno sve što proizvode. Kako to izgleda, videli smo u proteklih godinu dana, otkako je Rusija u osvajačkom ratu. Izbačena sa najbogatijeg i za nju najvećeg evropskog tržišta nafte i gasa, Rusija je povećala izvoz u Kinu, ali daleko ispod cene koju su na Zapadu limitirali na 60 dolara po barelu. Trgovinska razmena Kine i Rusije porasla je prošle godine za čak jednu trećinu, ali to je rezultat zapadnih sankcija prema Moskvi, od kojih jedino Kina ima ogromnu korist.

Rusija nema drugi izlaz za opstanak, jedini izlaz za njenu ekonomiju i njeno tržište je Kina, i prinuđena je da to radi. Ali pod kineskim, ne pod svojim uslovima.

Kina jeste i želi da ostane globalna sila. Rusija to nije. Kina ima teškoće da održi svoj globalni status, i nema mnogo obzira da probleme reši i preko leđa Rusije. Rusija tome ne može da se odupre.

Iza spektakla u Kremlju ostaje samo ljuštura surove nadmoći jednog nad drugim „prijateljem“, ostaje slika nemoćne i ranjene žrtve u kandžama gladnog predatora.

Ovaj dvojac nema snagu da pravi novi svet po svom obliku, a nema ni želju. Svako ko očekuje svetsku revoluciju posle kremaljskog sastanka, trebalo bi da se vrati kmetu Simanu, a ako je to previše teško, onda bar novinama iz 90-tih, kada su nas isto ubeđivale da „naše vreme“ samo što nije.

Perverzna su očekivanja da će Kina i Rusija svrgnuti zlo koje vlada svetom i da će doneti pravdu i bogatstvo. Bolesno je očekivanje da će dve autokratije promeniti svet, a maloj Srbiji će vratiti Kosovo, na primer.

Pokvareno je prema sebi i svojoj deci prizivati sistem u kojem nema slobodnih izbora, nema prava za obične ljude, gde se ide u zatvor na 15 godina ako progovorite protiv vojske, ili u karantin u kojem se zavaruju ulazna vrata od zgrade da ne biste pobegli na ulicu. To su modeli čije se vođe danas slave u Srbiji kao oslobodioci iz ropstva i kao jaka starija braća koja će nas odbraniti od nasilnika. Nema tih oslobodilaca, a naročito nema starije braće. Nema ni promene sveta, onako kako piše u saopštenju iz Kremlja. Ima samo prilagođavanja postojećem svetu, pameću i napornim radom. Ako je to previše teško, onda ostaju samo vlažni i bolesni snovi koji se nikad neće ostvariti.