Na trgu Skenderbeg u Prištini pre dve nedelje sve je izgledalo idilično između Kosova i Amerike. Održana je svečanost povodom početka velike vojne vežbe “Defender Europe”, u kojoj je trebalo da učestvuje čak 7.000 američkih vojnika. Govori su bili prikladni i prijateljski, Vjosa Osmani je pominjala i Skenderbega kao “branioca Evrope” u svoje vreme.
Ali, čarolija je nestala posle samo nekoliko dana. Amerika je izgubila strpljenje sa Kurtijem i ostalim, zalepila im šamar kakav odavno nije viđen na Balkanu, ni prema kome. Kurti i ostali bili su šokirani, nisu shvatili šta se dešava, duboko ubeđeni da je nemoguće da se prema njima tako ponaša Amerika, otac i majka njihovog projekta nezavisne države.
Kosovo je, ustvari, dobilo američke sankcije, i to preko noći, bez velike najave i objašnjenja. Razlog je što je Kurti osiono odbio da sprovede ono što je dogovoreno u vezi sa krnjim izborima na severu Kosova, i umesto da sanira štetu, poslao je naoružanu policiju da na silu ubacuje svoje gradonačelnike u opštinske zgrade. Izavao je sukob, rekli su bez izuzetka svi važni u Vašingtonu, Briselu i NATO.
Liberalni, mladi Evropljanin, neukaljan ratnom prošlošću i korupcijom, kako su Kurtija slavili na Zapadu kada je dolazio na vlast, pretvara se na njihove oči u zadrtog šovinistu, maoistu. Ili je to, ipak, oduvek i bio, samo nije bilo korisno da se prizna.
Za oštru poruku koju mu je uputio šef američke diplomatije Entoni Blinken, Kurti je rekao da je “nepoštena, pogrešna, uvredljiva i naivna“. Pažljivije bi birali reči čak i veliki američki neprijatelji, poput Kine ili Irana.

Izaslanike Vašingtona i Brisela Gabrijela Eskobara i Miroslava Lajčaka ostavio je u čekaonici dok se završi finale fudbalskog kupa Kosova i dok preda pehar fudbalerima “Prištine”. “Premijera bira narod, a narod se ne potčinjava izaslanicima”, rekao je jedan Kurtijev savetnik.

I dok je ubeđen da je lider samostalne i suverene države, i da je vodi snažnim patriotizmom, Aljbin Kurti je, ustvari, otišao predaleko u samoubilačkoj pobuni protiv Amerike i Evrope. Toliko daleko da Kosovu slede teške sankcije – preuzimanje severa od strane Kfora, blokada vizne liberalizacije za EU, kao i članstva u Savetu Evrope, blokiranje evropskih fondova, verovatno i lične sankcije prema Kurtiju i nekim od njegovih ministara. Uz već najavljeno odustajanje Amerike od ubeđivanja pet članica EU da priznaju Kosovo i verovatno davanje zelenog svetla Beogradu da nastavi sa svojom kampanjom novih povlačenja priznanja kosovske nezavisnosti.

Američki bes na Prištinu nikako ne znači da se u Vašingtonu desio obrt i da okreću leđa Kosovu i njegovoj nezavisnosti, kako to već vole da tumače domaći vernici u pobedu neke nebeske pravde.

Nema promene američke politike prema Kosovu, ima samo dosledne primene američke politike prema dijalogu o Kosovu, kao jedinom putu da se konačno pronađe rešenje. Kurti je sabotirao taj dijalog, grublje nego bilo kad do sada, a sabotirao ga je već mnogo puta. Sada je njegova arogancija prešla sve granice.

Ovo nadanje o nekoj promeni američke politike je samo naivno, ali bezopasno. Ono drugo, koje ima ruska diplomatija je, međutim, prljavo i opasno za Srbiju. Ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko govori da Zapad “huška” Prištinu na nasilje, da su pretnje sankcijama licemerne i lažne, da je pojačavanje Kfora “antisrpska mera”, da nam prete novi sukobi i krvoproliće. Podržavaju ga i iz centrale, pa i portparolka Marija Zaharova govori da Zapad pokušava da nahuška ekstremiste iz Prištine na Beograd.

Oboje su duboko nesrećni što Amerika i Evropa nemaju pardona prema vlastima u Prištini i što je zavrtanjem ruku vraćaju iz nasilne avanture za pregovarački sto, uz obavezu da ispuni sve što se obavezala. I to odmah.

Ambasador i portparolka imaju problem sa šefovima, jer se njihova politika u odnosu na Kosovo nikako ne ispunjava. Bez obzira na Kurtijeve zapaljive ofanzive, neće biti rasplamsavanja sukoba na Kosovu i oko Kosova, a naročito neće biti rata između Srbije i NATO, što u Moskvi toliko dugo priželjkuju i uporno rade da se to desi.

Ovo što Amerika danas radi Kurtiju i Prištini godinama je radila i Srbiji. Ne zato što je mrzi ili što želi da je uništi, nego zato što je Srbija lagala, pokušavala da je prevari i što nije ispunjavala ono što je obećala. Rusija ne može da podnese činjenicu da se Srbija promenila i da više nije onakva kakva je bila nekad, kad je proizvodila sukobe, umesto da ih rešava.

Srbija je pred istorijskim razrešenjem kosovskog sukoba. Do toga je došla, između ostalog, i što je konačno razumela da svoj najveći problem ne može da reši u sukobu sa Zapadom i Amerikom, nego samo kroz saradnju sa njima. Pa makar to trajalo i deset godina, koliko već traje.

Alternativa koju joj i danas nude iz Moskve je brža i naizgled lakša, jednostavno rešenje za komplikovan problem – podignite vojsku i uzmite ono što je vaše. Podržaćemo vas ako treba. Problem je samo što to vodi uništenju Srbije, ali to se Rusije ne tiče. A nema dileme da bi nas “podržali” onako kako jedinu znaju, da nas “oslobode” kao Ukrajinu.