Kada je Međunarodni krivični sud u martu podigao optužnicu protiv Vladimira Putina i raspisao međunarodnu poternicu za njim, u Kremlju su izdali nalog da se o tome priča sa nipodaštavanjem, a i vređanje nije na odmet. Ko se to usuđuje da sudski goni lidera jedne super sile, vojskovođu druge najveće armije na svetu i gospodara skoro 6.000 nuklearnih glava?

Putin je širio oko sebe samouverenost, osećaj superiornosti i nedodirljivost. Njegovi poltroni su još jače pretili atomskom odmazdom. Uz uobičajene ciljeve – London, Berlin, Pariz na spisak mesta koja treba da budu sravnjena sa zemljom dodat je i Međunarodni krivični sud, nije im bilo važno gde se nalazi.

Za to vreme, u pustim dvoranama Kremlja, zavladao je strah za koji leka nema. Putin je shvatio da je progonjen, i zarobljen u svojoj palati i svojoj državi, pa makar ona bila i najprostranija na svetu.

Nedavno je Indija bila domaćin godišnjeg sastanka lidera Šangajske organizacije za saradnju. Za Putina bila je to važna prilika da se sretne sa predsednikom Kine Si Đinpingom i premijerom Indije Narendrom Modijem, koje drži za najvažnije saveznike u svom ratnom pohodu na Ukrajinu.

Ali nije bilo sastanaka, samit je održan onlajn. Nije bilo razloga za to, nema više Kovida-19, a i prošle godine lideri Šangajske organizacije sastali su se oči u oči u Uzbekistanu.

Ali prošle godine nije bilo ni naloga za hapšenje Putina, ni optužnice da je ratni zločinac. Strah od putovanja u inostranstvo je ogroman, pa čak i u one zemlje koje ne priznaju Međunarodni sud pravde, kao što je Indija, na primer. Putin nije napustio zemlju otkako ima optužnicu i nalog za hapšenje. I ne namerava.

Konačno je otkazao i put u Južnu Afriku na samit BRICS-a u avgustu. Mesecima su iz Kremlja pravili ogromne probleme svojim prijateljima iz Južne Afrike i govorili da ništa osim dolaska Putina u Johanesburg ne dolazi u obzir. Ni onlajn samit, ni selidba konferencije na drugo mesto, u Kinu na primer.

Očajni Južnoafrikanci i sami su se u početku hrabrili da će ugostiti svog prijatelja iz Moskve, iako su potpisnici statuta Međunarodnog krivičnog suda i po tome dužni da ga uhapse ako im bude u dometu. Ali, mesec dana pred samit digli su ruke i očajnički molili Kremlj da odustane.

I Putin je odustao. Znao je od samog početka da neće putovati u Johanesburg, ali samo nije dozvolio da svi vide u kakvom strahu živi. Samo do pre nekoliko dana iz Kremlja su pretili da bi hapšenje njihovog lidera bila objava rata. Bilo je i glasina da će putovati u Južnu Afriku okružen malom armijom obezbeđenja, za svaki slučaj.

Ništa od toga. Ostaće u Kremlju, i kao svaki put od marta obratiće se svojim saveznicima preko video-veze. BRICS koji pretenduje da uspostavi novi svetski poredak, nije u stanju da se okupi u punom sastavu na jednom mestu.

U Južnoj Africi Putina će zastupati Sergej Lavrov, on još uvek nema na leđima teret optužnice za ratne zločine i nalog za hapšenje. Ali i on ima slično iskustvo da zbog otpadničke politike svoje vlade i lidera ne može da putuje svuda gde bi želeo.

Baš kao i Putinovom slučaju, u Moskvi su agresivno najavljivali posetu Lavrova Beogradu pre godinu dana, prkosno su govorili da niko ne može to da im zabrani.

A znali su vrlo dobro da od te posete neće biti ništa, jer ruski ministar je pod sankcijama Zapada i ne može da putuje preko evropskih teritorija, ni on ni njegov avion, koji je takođe pod sankcijama.

Do poslednjeg trenutka Moskva je vršila neviđeni pritisak ovom posetom na Srbiju i Aleksandra Vučića, stavljajući ga u neizdrživi procep, praktično ucenu svojim dolaskom. Baš kao što je Putin do pre nekoliko dana vršio pritisak na vlasti Južne Afrike.

Olakšanje za Beograd stiglo je od suseda, članica NATO, koje su saopštile da ne dozvoljavalu prelet aviona ruskog ministra. Rekli su ono što su Lavrov i Putin već dobro znali, ali šta ih je koštalo da posle tri meseca invazije na Ukrajinu izmisle posetu Beogradu, kako bi stavili Srbiju i njenog lidera pred neizdrživ pritisak.

I da se ne bi sve završilo na tome, Lavrov je cinično saopštio da je u Beogradu želeo da podrži inicijativu Otvoreni Balkan, ali da mu Zapad to nije dozvolio. To je bio pokušaj nanošenja dodatne štete Vučiću i projektu koji je pokrenuo zajedno sa Albanijom i Severnom Makedonijom i za koji je dobio veliku podršku na Zapadu, posebno od Amerike. Nikada Moskva nije podržala Otvoreni Balkan, jer dobro zna da svako pomirenje i napredak na Balkanu idu na štetu njenim kolonijalnim interesima u regionu.
Podršku su izgovorili cinično samo zato što je trebalo da se izvuku iz bruke oko neuspele posete Lavrova Srbiji, da zakamufliraju tešku činjenicu da su izolovana država – otpadnik, a njeni lideri nepoželjni u svetu.

Ruski predsednik je prestrašen zbog izolacije u koju ga je stavio Međunarodni krivični sud, zajedno sa svojih 120 članica. Nikada se neće oporaviti od paranoje zbog hapšenja i presude za ratne zločine.

Taj strah prenosi i na svoje saučesnike iz Kremlja, što ih sve zajedno čini običnom kukavičkom družinom. Toj garnituri je preostalo jedino da se međusobno kuraže kako će baciti atomske bombe na sve svoje neprijatelje i da će jednog dana pokoriti svet. Iza svih tih velikih pretnji i osvajanja čuči, u uglu, samo jedan usamljen i na smrt uplašen 70-togodišnjak.