Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je nedavno i da sankcija prema Rusiji nema zato što 85% građana Srbije podržava i voli Rusiju.

Da li je ovakva politika najveće zemlje na zapadnom Balkanu održiva u situaciji kada je Rusija izopštena od cele Evrope i Zapada? Od Civilizacije.  Odgovor je – ne, a diskusiju zavređuje samo pitanje – kada, a ne da li će doći do velike promene.

Srpski predsednik Vučić ne preteruje kada govori o ogromnom procentu građana Srbije koji gaje prijateljska osećanja prema Rusiji. Ali to nije nikakav parametar po kojem državnik treba da donese pravu odluku za svoje građane. Njegov posao i državnička dužnost je da osećanja većine, a veliko je pitanje koliko su ona iskrena, stavi po strani i da donosi odluke zasnovane na razumu i na činjenicama.

Nasuprot ovom sentimentu, stoje neoborivi racionalni razlozi zašto odluka treba da ide u drugom pravcu. Za Srbiju postoji sve manje strpljenja među zapadnim partnerima zbog njenog oklevanja da se priključi najjačem evropskom odgovoru na državno nasilje i zločine Moskve koje je viđeno od Drugog svetskog rata.

Svakodnevni život ne samo ovih 85%, već svih 100% građana Srbije čvrsto je vezan za Evropu, ne za Rusiju. Dve trećine (oko 61%) trgovinske razmene Srbija obavlja sa ekonomijama EU, sa Rusijom tek oko 5%. Od svih stranih investicija u Srbiji, a one su ubedljivo najveće u regionu, skoro 70% dolazi iz EU, iz Rusije manje od 10%. Uz domaće kompanije, zapadni investitori su ubedljivo najveći poslodavac u Srbiji, u njihovim kompanijama radi na stotine hiljada ljudi. Čega će se odreći srpska ekonomija, kada (a ne ako) bude uvela ekonomske sankcije Rusiji – nešto manje od milijarde dolara izvoza, uglavnom hrane i industrijskih proizvoda (razume se pre ruske agresije na Ukrajinu). To je manje nego što Srbija izvozi, na primer, u susednu Bosnu i Hercegovinu (1,35 milijardi dolara) ili skoro isto koliko izvozi na Kosovo, koje inače ne priznaje kao državu.  

U očekivanju promene srpske politike prema Rusiji, umesna je analogija sa 1948. godinom kada je lider tadašnje Jugoslavije Tito prekinuo veze sa SSSR-om i Staljinom. Lideru komunističke jugoslavije bilo je neuporedivo teže da donese tu odluku nego danas Aleksandru Vučiću, na primer i zbog toga što je na svojim granicama prema Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj imao stotine hilijada vojnika SSSR-a i saveznika spremnih da svakog časa izvrše invaziju na Jugoslaviju. U isto vreme sentiment prema Staljinu je bio toliko jak da je hiljade staljinista u Jugoslaviji bilo spremno da iznutra podrže invaziju, pa i po cenu dugogodišnjih robija. Mnogi jugoslоvenski generali i ljudi iz bezbednosnih službi su smatrali Moskvu i Staljina za svoje šefove, a ne Beograd i Tita. Bili su spremni da umru za SSSR i Staljina.

U Srbiji danas ni blizu nema takve opasnosti. Još je važnije to što je Srbija okružena članicama NATO, tako da bez obzira na tople emocije prema Rusiji, u Srbiji nema onih koji bi bili spremni da odu u zatvor, a kamoli da poginu za Putina. Titova odluka je bila maksimalno riskantna, ne samo za zemlju i Jugoslovene, već i za njega lično. Staljin je konstantno pokušavao da ga ubije, pominje se čak 22 pokušaja atentata na Tita. Ovo je bio obračun sa tadašnjim SSSR-om, neuporedivo jačim od današnje Rusije, rizik je bio neuporediv sa malim posledicama koje današnja Srbija može da ima, ali odluka je ipak doneta.

Činjenica je da se Rusija godinama ponaša destruktivno prema Srbiji, tretira je kao svoju guberniju, ubeđena da joj je sve dozvoljeno. Ruske obaveštajne službe su glavni eksponent tog agresivnog odnosa, ne samo prema Srbiji, već i prema celom Zapadnom Balkanu.

I, kada, na kraju dođemo do “pupčane vrpce” između Srbije i Rusije, a to je savezništvo oko Kosova, hladne glave treba da kažemo da je ta veza prekinuta 24. februara 2022., kada je Putin napao Ukrajinu. I do tada izolovana u najvažnijim međunarodnim forumima, Rusija je sada odbačena iz svetske zajednice. Njena podrška nikome više nije potrebna, niti je moguća. U Moskvi će i dalje govoriti da štite Srbiju i Kosovo u njenom sastavu, kako u UN tako i drugim važnim organizacijama, ali to govori nemoćan i izolovan nasilnik, čiji glas u međunarodnim odnosima ništa ne vredi. Izolovana u Savetu bezbednosti, gde se važne odluke prebacuju na Generalnu skupštinu, izbačena iz Saveta Evrope i iz Savata za ljudska prava UN, pod mogućom suspenzijom u OEBS-u i čak SB UN, u čitavom nizu međunarodnih foruma, takva Rusija nije potrebna Srbiji, štaviše od nje mora trenutno da se distancira i da se okrene svojim interesima.

Iako će pristalice Rusije u Srbiji često reći da Moskva nikada nije uvodila sankcije Srbiji, to jednostavno nije tačno. Od oko 150 rezolucija koje je Savet bezbednosti doneo početkom 90-tih u vezi sa raspadom Jugoslavije, desetak je predviđalo kazne i sankcije tadašnjoj SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji i nijednom nije bilo ruskog veta. Počev od zabrane izvoza oružja 25. septembra 1991. (Rezolucija Saveta bezbednosti 713), pa do 30. maja 1992. (Rezolucija Saveta bezbednosti 757) kada je Srbiji i Crnoj Gori uvedena ekonomska blokada, posle čega je usledilo izbacivanje iz UN.

Ovakav odnos prema Srbiji, Rusija je nastavila i uoči bombardovanja 1999. godine. Mirovnoj rezoluciji 1244 kojom je okončano bombardovanje Srbije prethodile su četiri rezolucije Saveta bezbednosti UN, u kojima je Srbija upozoravana da krši mir (rezolucije 1160, 1199, 1203 i 1239), uveden joj je embargo na uvoz oružja (Rezolucija SB UN 1160), a od Haškog tribunala zatraženo da prikuplja informacije o zločinima na Kosovu (Rezolucija Saveta bezbednosti 1199 od 23. septembra 1998.). Sve uz podršku Rusije, zato što je to bio njen interes.

Rusija je, dakle, često učestvovala u uvođenju sankcija Srbiji, tako da sada, kada treba da joj se uzvrati sličnom merom, Beograd ne treba da ima nikakav obzir prema Moskvi. Pridruživanjem sankcijama EU, Srbija će odgovoriti Rusiji istom merom kao što je od nje doživela više puta u bliskoj istoriji.

Današnja Rusija, nakon brutalne invazije na suverenu Ukrajinu, ne može biti izbor, jer podrška zločinima ne može biti izbor za bilo koji narod i njegovo rukovodstvo. Danas biti prijatelj i saradnik Putinovoj Rusiji znači biti njen saučesnik. To više nije pitanje gepolitičke naklonjenosti nekoj strani već je civilizacijsko pitanje. Putinova Rusija se ponaša kao banda nasilnika.

Srpski predsednik Vučić ima istorijsku šansu da svojoj zemlji obezbedi trajno mesto u porodici najnaprednijih naroda. On je čovek koji želi da ga istorija pamti po nečemu velikom, da izgradi legat. Sada ima i priliku. I ne treba da razmišlja o istraživanju javnog mnjenja, zato što pravi državnik predvodi svoj narod, ne sledi ga. Zato ga i biraju.

Vučić je tokom deset godina na vlasti već doneo mnogo teških odluka. Na samom početku mandata smanjio je ionako niske plate i penzije, jer je to bilo neophodno da se konsoliduju do tada haotične javne finansije. Uveren sam da bi protiv takve idluke bilo 100% građana Srbije, da ih je pitao. Ali nije, doneo je tu odluku jer je znao da ce država bankrotirati ako ne sprovede finansijsku konsolidaciju. Odluka da se distancira i kaže “ne” Putinovim ratnim avanturama zbog kojih strada na hiljade nedužnih civila u Ukrajini mnogo je lakša nego smanjiti penzije u sopstvenoj zemlji.

Dante Aligijeri  je govorio da su „najvrelija mesta u paklu rezervisana za one koji ostaju neutralni u vreme velike moralne krize”. Srbija ne može da ostane neutralna, to bi za nju bilo pogubno, ne bi mogla da podnese ni neke delimične sankcije, a kamoli potpunu izolaciju od Evrope i sveta koju po ekstremno teškom životu dobro pamte generacije njenih građana.

Njena odluka mora biti brza, jer će u protivnom drugi odlučivati o Srbiji. Ta odluka, zapravo, nije ni teška. Ona se nameće, zato što izbor ustvari i ne postoji. Rusija nije izbor. Jedini izbor koji preostaje je Srbija u Evropskoj uniji, na tom putu je već punih 20 godina. Zato je važno da i EU krene u što brže integrisanje i Srbije i svih preostalih na Balkanu, jer je upravo ukrajinska tragedija pokazala kakva opasnost vreba ako je Evropska unija spora, neodlučna i konfuzna prema onima koji žele da joj se pridruže. Ako se tako nastavi, Putina i Rusiju ništa neće zaustaviti da svoju agresiju iz Ukrajine pokuša da preseli na Balkan, koji takođe ne želi da vidi u velikoj evropskoj porodici. A na Balkanu neće biti hrabrih Ukrajinaca i Ukrajinki da se suprotsave ruskom agresoru, bojim se da će biti onih koji će ih slaviti kao oslobodioce. Da bi se to sprečilo, važne odluke moraju biti donete brzo i u Beogradu i u Briselu i ostalim evropskim prestonicima. One će samo naizgled biti teške, dilema ustvari i ne postoji. Postoji samo iracionalna zebnja od gneva jednog nasilnika, koji je sateran u ćošak, a njegova snaga se pretvara u samodestrukciju. Srbija ne treba i ne sme biti partner u toj samoubilačkoj avanturi, za to nema nijedan razlog, niti opravdanje.