Brisel je ponovo sa vama – pompezno su objavili šefovi diplomatija Francuske i Nemačke Žan Iv Ledrijan i Hajko Mas, tražeći od Beograda i Prištine da se odmah vrate dijalogu. Završena je epidemija korona virusa, završeno je i konsolidovanje evropskih institucija, pravo je vreme da se nastave pregovori. Reklo bi se, odlične vesti i to od dvojice najuticajnijih evropskih diplomata, što uliva sigurnost da se stvari u vezi sa Kosovom vraćaju na dobre, stare staze dogovaranja. Ali, samo na prvi pogled. Jer, sve bi bilo tačno da je svet stajao u mestu u proteklih godinu dana, a zajedno sa njim i nerešeno kosovsko pitanje, čekajući Evropljane da objave kraj te pauze. U čemu je problem sa najnovijom, zajedničkom “poslanicom” Berlina i Pariza upućenoj Beogradu i Prištini?

Osnovni problem u nemačko-francuskom pozivanju na nastavak dijaloga je njegovo kašnjenje, tačnije njegov nesklad sa novom realnošću, koja je usledila otkako se Brisel samoizolovao od ovog procesa, ima tome najmanje godinu dana. Pre tačno godinu dana, u aprilu, Francuska i Nemačka pokušale su da udahnu vazduh već zamrlom dijalogu Beograda i Prištine, organizujući samit balkanskih lidera sa Angelom Merkel i Emanuelom Makronom. Ni ovako “teška artiljerija” nije uspela da reaktivira proces, iz prostog razloga jer to uopšte nije bilo realno – Evropljani su odmah potom ušli u izbore za parlament EU, institucijama u Briselu su bili potrebni meseci da se konstituišu, a povrh svega toga, ni dvoje najmoćnijih evropskih političara ni tada, a ni kasnije, nisu uspeli (hteli) da nateraju vladu u Prištini da ukine takse od 100% na robu iz Srbije.

Ni danas, godinu dana kasnije, kada ministri Mas i Ledrijan pokušavaju da ostave utisak da su udarili šakom o sto, ne primećujemo promenu u pomalo autističnoj evropskoj poziciji u odnosu na pitanje Kosova, a pre svega kada je reč o čuvenim taksama na robu iz Srbije. Oni pozdravljaju odluku Prištine da suspenduje ove takse, ali u istoj rečenici očekuju da i Srbija “pruži svoj doprinos”!? Upravo se u ovom evropskom traženju balansa odgovornosti između Prištine i Beograda za zastoj, zašto ne i propast dosadašnjeg dijaloga, nalazi njegova najslabija, pa i tragična tačka.

Iako je deklarativno zahtevala od Prištine da ukine takse, EU, a naročito Francuska i Nemačka, u suštini su sve vreme kuražili Prištinu, najpre Haradinaja, a potom i Kurtija, da ne ukidaju ovu nečuvenu meru, kako bi održali sredstvo pritiska na Beograd. To nastavljaju da rade i danas, stavom da Beograd treba da učini neki ustupak, jer je Priština, pobogu, ukinula takse. Ovakva licemerna igrarija EU, a pre svega Nemačke, nijednog trenutka do sada nije impresionirala Vučića i zvanični Beograd, pa nije realno ni da se to sada dogodi. Naprotiv, EU se ovakvom pozicijom ponovo deklariše kao nepouzdan posrednik u dijalogu, neko ko će radije da prećuti divljanje razmaženog deteta u razredu, a da od mirnog i disciplinovanog odlikaša traži da i sam ćuti, nego da kabadahiju ukori i istera sa časa.

Francuski i nemački ministar su sasvim u pravu kada kažu – krajnje je vreme za ponovno pokretanje dijaloga. Ali kako da ih shvatimo ozbiljno kada ovako snažan stav vezuju za činjenicu da je Miroslav Lajčak preuzeo dužnost izaslanika EU za dijalog Beograda i Prištine? Zar bi trebalo da zaključimo da je dijalog bio mrtav zato što EU do sada nije imala specijalnog izaslanika? Da li iko u Beogradu, u Prištini, u Evropi zaista veruje da će se stvari sada odvijati munjevito ka poželjnom cilju samo zato što je na scenu stupio Lajčak?!

Pomalo je komično kada evropski ministri naglašeno koriste “jak” rečnik, obraćajući se publici putem beogradske i prištinske štampe. Evropljani nisu ubedljivi kada izgovaraju reči kao što su “tražimo momentalno”, “krajnje je vreme”, “nema prečica i rešenja na brzinu”… Ovakav stil svojstven je nekom drugom, jer taj drugi, kada koristi jake reči, onda ste sigurni da će uslediti i jaka akcija.

Naravno, reč je o Amerikancima. Reč je o njihovom preuzimanju centralne uloge u rešavanju sporova na liniji Beograd-Priština, koje je usledilo upravo zbog nesposobnosti Evropljana da dovedu do rezultata. I članak francuskog i nemačkog ministra je snažan dokaz da su Evropljani svesni da su stavljeni u stranu, pa sada pokušavaju da se vrate u centar scene. Taj njihov pokušaj je zakasneo, jer su se stvari u vezi sa Kosovom i oko Kosova prilično promenile dok su se Evropljani trkali za mesta u parlamentu u Briselu i dok su mesecima od svih institucija EU radile samo kadrovske komisije za popunjavanje novih mesta u administraciji.

Amerika je nepogrešivo shvatila da su prištinske takse ona tačka koja je uništila dijalog. Amerika je, a ne Francuska i Nemačka, vršila istinski pritisak na Prištinu da ih ukine i na tome se nije zaustavila čak ni kada je cena bila pad kosovske vlade. Fokusiranost Amerike na pronalaženje rešenja je potpuna. Dok evropski ministri slave dolazak Lajčaka kao ključan trenutak za obnovu dijaloga, Amerika odavno ima u punom pogonu čak dvojicu iskusnih i uticajnih diplomata, koji rade na postizanju rešenja. Dok su se Evropljani presabrali, birali, imenovali i postavljali na nove funkcije, Ričard Grenel je bez ikakve pompe doveo Beograd i Prištinu do dva veoma važna sporazuma, najpre o obnavljanju vazdušnog saobraćaja, a potom, u februaru u Minhenu, o obnavljanju železničke veze i gradnje auto-puta Beograd-Priština. U međuvremenu, nesmanjenom žestinom je odgovarao na svaki pokušaj Prištine da izvrda ukidanje taksi, a naročito da ih uslovi reciprocitetom prema Srbiji. Uostalom, na tom pitanju je pala vlada Aljbina Kurtija, jer reč je o čoveku koji je naivno mislio da su takse prema Srbiji održiva politika, a u čemu su ga bez sumnje podržavali i evropski centri. Upravo su Francuska i Nemačka bili glavni podržavaoci politike očuvanja taksi, i samim tim direktno odgovorni za jednoipogodišnju blokadu dijaloga, čije obnavljanje sada agresivno traže. Za njih je sasvim podnošljivo i to što su takse suspendovane uslovno, uz reciprocitet prema Srbiji i uz jednomesečno preispitivanje donetih odluka, za razliku od SAD koje od samog početka ne prihvataju ništa manje od potpunog i bezuslovnog povlačenja ovih nezapamćenih mera.

Konačno, američko posredovanje, koje ponekad zaista izgleda i kao “buldožer-diplomatija”, suštinski se razlikuje od evropskog ne samo po tempu kojim se ide, već i po karakteru konačnog cilja. SAD zaista žele da dovedu do rešenja, kojim će podjednako biti zadovoljne, ili podjednako nezadovoljne obe strane. Iz dosadašnjeg odnosa prema kosovskom problemu, teško je reći da EU ima istu takvu projekciju. Svojim dosadašnjim potezima, Amerika je dokazala da ne želi da jedna strana (u ovom slučaju Srbija) izađe iz pregovora kao ponižena. Ona je u posredništvo ušla sa idejom kompromisa i to brzog, dok Evropa nastavlja da govori o “sveobuhvatnom i pravno obavezujućem sporazumu”, bez obzira koliko bude trajao put do njega. Ustvari, reč je o srpskom priznanju države Kosovo, u već postojećim granicama, a to Nemačka i Francuska ne kriju kada govore da se protive promeni granica i eventualnoj podeli teritorije Kosova.

Dijalog Beograda i Prištine čije obnavljanje traže francuski i nemački ministar već je, ustvari obnovljen. Onog momenta kada se u njega uključila Amerika. On nije u formi u kakvoj se godinama odvijao u Briselu, niti će ikada biti obnovljen u takvom vidu, jer se pokazao kao spor i neefikasan. Stvari se kreću bez obzira na to da li EU ima specijalnog izaslanika ili nema. Evropa će svakako imati udeo u konačnom sporazumu, i ulogu u njegovom sprovođenju, jer je ona okvir u kojem će i Srbija i Kosovo nastaviti da žive i čijem punom uključenju teže. Ali put do postizanja rešenja vodiće, bez sumnje Amerika. Ona je to jasno pokazala svojom dosadašnjom odlučnošću, baš kao što su francuski i nemački ministar potvrdili da Evropa još nije izvukla pouke iz dosadašnje kosovske odiseje. A Masa i Ledriana ću podsetiti na reči dva velika državnika iz njihovih zemalja De Gola i Adenauera.

De Gol je rekao: “Politika ne vredi ništa van realnosti.” a Konrad Adenauer da svi mi živimo pod istim nebom, ali da  nemamo isti horizont.