Srbija u svojoj istoriji često nije razumela svet, zato što su svet za njen račun tumačili oni koji su o njemu znali veoma malo ili nisu znali ništa. A predstavljali su se kao „svetski ljudi“. Svako od nas poznaje po nekog lokalnog „svetskog čoveka“, koji tačno zna šta se „kuva“ u Beloj kući i u Kremlju, koliko Kineza se sprema da ide u svemir, a naročito kakve planove imaju Britanci za našu malu Srbiju. Takvi stručnjaci su uglavnom veoma glasni i korak po korak, njihova verzija sveta dobijala je pristalice, tako da njima možemo da zahvalimo što smo u istoriji često skretali u ćorsokak.

Ti svetski ljudi ovako prognoziraju trenutne svetske prilike, smrt globalizacije i trijumf suverenista (ma šta to značilo u ovom civilizacijskom trenutku). Dakle Donald Tramp ponovo pobeđuje, demontira duboku državu  i okoštali vašingtonski establišment, dovodi potpuno nove ljude i novu politiku u Stejt department, otopljava sa Rusima i – preokreće američku politiku prema Balkanu. Ponet izlivima ljubavi iz Srbije, muralima sa njegovim likom, bilbordima i naslovnim stranama sa natpisima „Trampe, Srbine!“, kao i činjenicom da mu je supruga poreklom tu, iz komšiluka, stari-novi predsednik SAD ruši dosadašnju politiku svoje zemlje i vraća Kosovo Srbiji. Jer zna se ko je njegovim arhineprijateljima Klintonovima podizao spomenike i davao imena ulica, Albanci na Kosovu, naravno. U isto vreme Velika Britanija uviđa da je pogrešila sa Bregztiom, kaje se i želi nazad u EU, ali kasno, već je na kolenima. Tako im i treba jer su uvek bili protiv Srbije i Srba. Rusija i Putin su konačno na vrhu sveta, zajedno sa Trampom, a iz tog novog poretka neki mali ćar stići će i do Srbije. Konačno – pravda!

Za svakog ko je ovako nešto snevao proteklih godina buđenje je mučno, mamurluk je nepodnošljiv, a glava puca od bolova. Jer kao što obično biva sa snovima, realnost je negde potpuno na drugoj strani.

Trampov Vašington ne samo da ne otopljava politiku prema Rusiji, već je na putu da je još više zaoštri. Taman kad su gore pomenuti pomislili da je prepametni i vanvremenski Putin nadigrao Ameriku i Trampa i da je gotovo sa  dominacijom SAD-a, Tramp za šefa diplomatije tada dovodi šefa CIA-a, a na njegovo mesto čeličnu agenticu, koju u „firmi“ obožavaju zbog čvrstine prema teroristima, isto onoliko koliko je među građanskim aktivistima i u delu Kongresa preziru zbog torture koju je navodno sprovodila protiv islamskih ekstremista.

Tramp je u jednom danu pokazao da želi da napravi „pit-bul“ diplomatiju, a sve to je praćeno, setimo se, neviđenom oštrinom Londona prema Rusiji. Uz znanje i podršku tri najvažnija saveznika – SAD, Nemačke i Francuske, Velika Britanija je tada žestoko udarila po Putinu, brutalnim ultimatumima i masovnim proterivanjem ruskih diplomata i obaveštajaca, želeći da stavi tačku na nepodnošljivo dugački niz misterioznih likvidacija protivnika ruskog lidera na svojoj teritoriji.

Ovu godinu bi bilo dobro upamtiti i analizirati kao period poprilično oštrih zaokreta u globalnoj politici, a pre svega u odnosima između Zapada i Rusije i Kine. 

I zato, bez obzira na razlike koje Srbija i SAD imaju u vezi sa kosovskim pitanjem, ohrabruju reči predsednika Vučića da „Srbija bez Amerikanaca ne može da reši kosovski problem niti druge probleme u regionu“ i da je „naivno i neodgovorno“ misliti da se to može bez upliva američke strane. Ove reči garantuju da će finale kosovskog pitanja, u koje smo već stupili, biti rešavano krajnje racionalno, ka kompromisu u kojem će sve strane uvažavati interese onih drugih, bez pobednika i gubitnika. 

Vratimo se na početak priče i zamislimo sledeće. Tramp je dugo razmišljao, uzeo telefon u ruke i tvitnuo: „SAD su bile nepravedne prema Srbiji. Kosovo je deo Srbije, i od 01.07. će Kosovo ponovo biti deo Srbije.“ Sjajno! Konačno je stanje na terenu u skladu sa našim Ustavom, koji jedini još kaže da je Kosovo deo Srbije. Dakle, već od sledećeg meseca, obezbedjujemo plate i penzija za milion i po naših gradjana Albanaca. To za našu ekonomsku i finansijsku moć neće biti nikakav problem. Samo, napomene radi, ne govorimo ovde samo o isplati jednomesečnih penzija i plata. Svakog meseca dakle. Dalje, raspisuju se izbori za novi srpski parlament na teritoriji cele Srbije, ukljućujući i Kosovo kao njenog sastavnog dela. Albanci, jasno je, postaju druga po snazi partija u srpskom parlamentu. Dolazi izbor nove Vlade. Na osnovu snage, po broju poslanika u srpskom parlamentu, Albanci aktivno učestvuju u srpskoj Vladi i za ministra odbrane Srbije predlažu generala Agima Čekua. Za zamenika premijera srpske Vlade Hašima Tačija, a Ramuš Haradinaj može biti ili načelnik generalštaba Vojske Srbije ili potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije i spoljne poslove. Bedžet Pacoli je vidjen za ministra finansija ili privrede u Vladi Srbije. A zamenik direktora BIA postaje Albin Kurti… Molim? Kako nezamislivo?  Pa ako je Kosovo deo Srbije ovo je najrealniji scenario. Slične strukture Vlada, ovoj koju sam opisao, postoje u Crnoj Gori i Makedoniji. Dakle, opet je bolje da  se mamurni probudimo, zaboravimo i ovaj košmar, i pokušamo da nadjemo konačno i održivo rešenje za problem Kosova. 

Srbija više nema vremena niti energije da živi u oblacima superiornosti, jer je već previše puta udarila u zid sazdan od interesa drugih i nabijen energijom pravila koja ne haju za naše zablude o navodnoj veličini. Srbija ima svoje interese, oni su jasni i ostvarivi. Ne treba da se stidimo svojih interesa i ne treba da štedimo napor da ih ostvarimo, jer to je ponašanje koje u savremenom svetu shvataju i poštuju. Boriti se za svoje interese ne samo da je dopušteno u današnjem svetu, to je jedino i razumljivo.

Naše lokalne jadikovke da nam se neprestano čini nepravda više niko ne sluša, niti želi da razume. Priče o našoj „globalnoj“ ili „istorijskoj“ veličini i uticaju odjekuju samo do naših granica, gde se raspršuju pod brojkama, uspesima i interesima drugih, pod nerazumevanjem jezika kojim govorimo. 

Zoran Djindjić je govorio: “Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, uvek ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju, nije kriva priroda. A međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve nekako da prođete, a da ne nastradate.”

Medjutim, mi kao narod nismo navikli na državnike koji nam govore istinu. To je bilo i u slučaju Zorana Djidjića i sada Aleksandra Vučića. Vučić izadje hrabro, kaže da je za napredak Srbije i za put u EU najvažnije naći rešenje za Kosovo. Kaže i da je spreman na kompromis u kojem Srbija ne sme biti ponižena. Takodje kaže da je svestan da su velike sile te koje o tome odlučuju. Te velike sile uvažavaju predsednika Srbije jer on pokazuje da je ozbiljan igrač u velikoj turbulentnoj globalnoj politici. “A da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove, da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa, oni vas isključe i kažu: izađi tamo na klupu i tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i naravno nekog fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode da postignete gol…”- govorio je takodje Djindjić Zato, Aleksandre Vučiću srećan put u Vašington 27.juna!. I postigni gol za Srbiju, pa kako god!