Umesto iz Republičke izborne komisije i parlamenta, glavne vesti za Srbiju će ovih prvih, post-izbornih dana, dolaziti iz svetskih prestonica. Spoljnopolitički kalendar predsednika Vučića skrojen je tako da jasno govori da niko od svetskih lidera nije dovodio u pitanje njegovu ubedljivu pobedu na parlamentarnim izborima u Srbiji. On je ostao ključni i nezamenljivi sagovornik liderima Rusije, SAD i Evropske unije, a ishod izbora u Srbiji i za njih je, očigledno, bio potpuno izvestan.

Za Srbiju je izuzetno važno što će Vučićeva međunarodna turneja ovih dana biti cementirana svežom, ogromnom podrškom njegovoj politici u zemlji. On će putovati u Moskvu i Vašington, a verovatno i u Brisel, sa legitimitetom koji do sada nije imao nijedan srpski lider, koji je pregovarao o očuvanju nacionalnih interesa svoje zemlje. Što je možda još važnije, odluke u čijem donošenju će Vučić učestvovati narednih dana tražiće upravo takvu, skoro jednoglasnu podršku od kuće, jer važnost tih odluka nadilazi svaku stranku i svakog političara pojedinačno.

Pored toga što je osiguravanjem unutrašnje podrške kod kuće, predsednik Vučić dobio punu podršku za buduće pregovore i odluke u vezi sa pitanjem Kosova, sve je očiglednije da i međunarodne okolnosti rade u korist Srbije i pružaju joj veliku šansu da mudrim pregovaranjem ostvari maksimum od mogućeg. Od najave Ričarda Grenela da će 27. juna u Beloj kući biti održan sastanak posvećen pitanju Kosova, na kojem će biti i predsednik Vučić i Hašim Tači, raste uverenje da ovaj proces, godinama mrcvaren pod okriljem EU, dobija veliko ubrzanje i da se, čak, približava svom završetku.

Ono što je za nas zanimljivije je prilično rašireno uverenje da Srbija u ovakvom razvoju stoji mnogo bolje nego ikada ranije u sličnim prilikama, pa čak i da su njene šanse za zadovoljstvo na kraju procesa mnogo veće nego šanse Kosova, toliko favorizovanog svih proteklih godina, kada je Priština bila pravi mezimac SAD i Zapada u celini. „Zaboravili smo ko je naš klijent. To nije Srbija, već

Kosovo, država čije smo formiranje pomogli, služili i štitili”, očajan je Dejvid L. Filips, dugogodišnji američki ekspert za Kosovo, u vladama Klintona, Buša mlađeg i Obame zbog sadašnjeg tretmana Srbije u Vašingtonu. Tretmana koji je uvažava kao nezaobilaznog sagovornika i faktora bez kojeg rešenje ne može biti postignuto. Razočaran je, jer su SAD promenile upravo ono što je bila dugogodišnja greška američke politike na Balkanu, a što je i sadržano u Filipsovoj žalopojci. A to je njen odnos prema Kosovu kao svom klijentu i Srbiji kao svom protivniku. Ovakva politika nije donela rezultat na Balkanu, samo je produžila nestabilnost i konflikt ostavila nezavršenim.

Njujork tajms za koji je uoči razgovora u Vašingtonu govorio i Dejvid L. Filips, zaključuje i da su ovi razgovori zakazani “iza leđa Evropske unije”, što je primedba koja se najčešće čuje u Evropi, više nego u Americi. Ni ovo ne čudi, jer brzinom koju nameću, SAD nastoje da okončaju kosovsku pregovaračku agoniju, kojoj je kumovala upravo Evropska unija, držeći problem na stolu sedam-osam godina, bez vidljivog rešenja. Po prvim koracima nove administracije u Briselu nema izgleda da bi oni bilo šta želeli da promene u svojoj ležernosti prema problemu. Ne samo što je dopustila da se kosovski dijalog rastegne svih ovih godina, EU se pokazala kao posrednik koji dozvoljava da se dogovoreno ne sprovodi, kao što je dozvolila Prištini da ne ispuni ništa iz Briselskog sporazuma, a naročito da formira Zajednicu srpskih opština. I kao što je dopustila, pa čak i ohrabrivala Albance da uvedu nečuvene trgovinske sankcije prema centralnoj Srbiji i da ih drže na snazi duže od godinu i po!

Nastojanje Trampove administracije da reši problem zato deluje sasvim pošteno, upravo zbog činjenice da je okrenula leđa dosadašnjoj politici prema Balkanu, prestala da neke tretira kao “klijente”, a druge kao protivnike, već je svim stranama dala mogućnost da u koliko-toliko fer borbi pokušaju da ostvare svoje interese.

Ovakvu poziciju (u odnosu na SAD i Zapad) Srbija nikada nije imala u poslednjih nekoliko decenija. Jednim delom zbog pomenutog odnosa Zapada, ali u dobroj meri i zbog sopstvenog ponašanja na međunarodnoj sceni, koje je do dolaska Vučića i Ivice Dačića kao pregovarača bilo rigidno, nimalo mudro, nepouzdano, prevrtljivo, a u krajnjem rezultatu katastrofalno po interese Srbije. Srbija je odbijala sve što se ikad pojavilo na stolu, naivno očekujući da će svaka sledeća ponuda (plan, rešenje) biti povoljnija od prethodne, ne shvatajući da u pregovorima sa velikim silama tako nikad ne ide, već da je upravo prva ponuda ujedno i ona najpovoljnija.

I u Evropi procenjuju da proces pod vođstvom Vašingtona ima šanse za uspeh, zato što će SAD kao svoj uspeh smatrati samo ono rešenje oko kojeg su saglasni i Beograd i Priština. Sebastijan Kurc, austrijski kancelar kaže ovih dana, na moguće rešenje sa razgraničenjem Srbije i Kosova, da Evropa “ne može biti ta koja će ih sprečiti da sednu za sto i pokrenu sva pitanja, ako se obe strane slože”. Pa čak i Aljbin Kurti, u svom radikalnom odbijanju bilo kakvog dogovora sa Beogradom, primećuje da je u susret razgovora u Vašingtonu “Kosovo krenulo nizbrdo, negirajući svoj subjektivitet”, a da Srbija jača svoje pozicije.

U međunarodnim odnosima, a naročito u rešavanju komplikovanih i dugotrajnih problema, kakvo je i pitanje Kosova, veoma retko se dešavaju preokreti, a rešenja se nikada ne pronalaze preko noći. Krajnji rezultat je uvek proizvod dugotrajnog i pametnog planiranja, uz potpunu otvorenost i saradnju svih zainteresovanih strana. Možda će ova intenzivna Vučićeva spoljnopolitička nedelja nekome izgledati kao obrt, pozitivni preokret za Srbiju ili, makar, dani kada su stvari za Srbiju naglo krenule nabolje. Naravno, takav pravac očekujemo, sa punom pažnjom i podrškom, ali ni ovde neće biti reč ni o kakvom preokretu ili obrtu.

Ovde se radi o velikoj, možda jedinstvenoj šansi da Srbija posle toliko propuštenih prilika, učestvuje u kreiranju rešenja koje će se ticati nje same. I ne samo učestvovati, već tom rešenju dati važan, možda odlučujući ton i oblik. U ovom trenutku, za takav ishod, poklopile su se unutrašnje prilike sa ogromnom podrškom politici koju vodi Aleksandar Vučić i, sa druge strane, međunarodne okolnosti u kojima su najuticajniji faktori, a pre svega SAD, zainteresovane za rešenje i uz to dobronamerne prema Srbiji i njenim interesima. Makar što su otvorile mogućnost da Srbija kaže šta hoće, a ne samo šta neće, što je decenijama unazad bila njena jedina pregovaračka pozicija.

Ovakve okolnosti su ogroman pregovarački resurs za Srbiju i predsednika Vučića, kao njenog glavnog zastupnika, ali kao i svaki drugi resurs on nema neograničeno trajanje. Ono što nekima izgleda kao nepotrebna žurba (delu Evropske unije, na primer), Americi, Srbiji, Prištini, ali i dobrom delu EU znači volju da se što pre i na jednako zadovoljstvo (ili nezadovoljstvo) okonča problem koji traje već decenijama i čije su posledice loše po čitav region. Brzom tempu koji diktira Vašington naročito se protivi Nemačka, nervozna zbog mogućnosti da u procesu nad kojim nema kontrolu, Srbija neće biti primorana da prizna Kosovo u postojećim granicama, što je godinama jedini ishod koji Berlin priznaje. Prirodno, ovakav stav, Nemačka prenosi i na sve ostale u Evropskoj uniji, što u krajnjoj liniji čini pregovore nemogućim za Beograd. Otuda je “prozor” koji se otvara u Vašingtonu ogromna prilika za Srbiju da krene onim putem, koji joj može doneti odbranu svojih interesa i izlaz sa kojim će časno moći da stane pred sve svoje građane, a naročito pred one na Kosovu.

Ovakve međunarodne okolnosti, dakle, neće trajati unedogled. Svet sada pokazuje dobru volju i energiju da se posveti rešenju našeg vitalnog pitanja, ali ako za to izostane naša mudrost i zainteresovanost, brzo će se okrenuti drugim globalnim pitanjima.

Srbiji mora da odgovara brzina na kojoj insistiraju u Vašingtonu. Vreme je sada jednako bitan faktor, kao i kvalitet budućeg rešenja. Sadašnja administracija u Vašingtonu već duže od godinu dana na delu pokazuje da jeste otvorena za dogovor i da želi da ga podrži, ali takva naklonost kompromisu može da se promeni već za nekoliko meseci, a samim tim i da povoljne pozicije Beograda opet odu u nepovrat. Nema sumnje da bi neka buduća predsednička administracija SAD, pod vođstvom demokrata, ponovo podesila svoju balkansku politiku na stari odnos “klijenata” i “protivnika”, a nju i njene efekte smo gledali previše dugo. Bez ikakve šanse da na nju utičemo, a kamoli da je promenimo. I da, pritom, posmatramo kako Kosovo nepovratno odlazi u okvire pune nezavisnosti, hteli to mi da prihvatimo ili ne. Ostavljajući nas sa našim nerešenim istorijskim traumama dok gledamo u leđa ostalima u okruženju, zanimljivim samo onima koji svoju šansu na Balkanu vide jedino ako je on zarobljen u prošlosti, siromašan, nestabilan i uvek spreman na tuču do istrebljenja.