Kada je svojevremeno Đukanovićev DPS počeo da se zalaže za nezavisnu i samostalnu Crnu Goru, Slavko Perović je iz besa i protesta ugasio svoju partiju, Liberalni savez Crne Gore. Samo zato što mu je ideju za koju se vrednosno zalagao čitavu deceniju preuzeo neko ko može da je realizuje. Problem je zapravo drugi, Slavko Perović nije imao drugi program osim borbe za samostalnu CG. Opozicija u Srbiji odlazi u ekstremizam i desni ugao političkog delovanja jednako dezorijentisana kao Slavko Perović svojevremeno u CG, jer je Vučić preuzeo da sprovodi put Srbije u EU, oporavak javnih finansija, reformu javnog sektora, saradnju sa MMF, investicije i priliv kapitala u srpsku privredu, rešenje problema koji je vekovna omča oko vrata Srbije, Kosova. Umesto da budu zadovoljni jer neko ima kapacitet, snagu i podršku birača da sprovede ideje koje su napredne i za koje su se oni zalagali godinama, od svog osnivanja, oni sabotiraju i kritikuju sve za šta su se borili 20 godina. U psihijatriji to  sigurno ima neko latinsko ime, ali i ne poznajući medicinu dovoljno jasno nam je da je to politički suicid. 

Sa druge strane, razne nevladine organizacije (NVO) u Srbiji koje takođe ne razumeju dovoljno problem Kosova ponašaju se kao građani varošice koji u filmu “Smrt gospodina Goluže”, svakodnevno iščekuju da se njihov gost Goluža ubije, zadovoljni što je baš njihovu učmalu palanku odabrao da okonča život. I ubedjuju gospodina Golužu da narod to očekuje od njega. Te NVO ubedjuju Vučića da prizna nezavisno Kosovo i to je za njih jedino rešenje. Ovi prvi (opozicija) traže, takođe bez ikakve ideje, da se zamrzne kosovski konflikt, da se ne potpisuje ništa, da se ne dozvoljava da Kosovo dobije stolicu u UN…Ni jedni ni drugi ne znaju kako bi se sprovela njihova ideja niti kakve bi posledice to imalo po Srbiju i njene gradjane. I jedni i drugi nemaju nikakvu odgovornost. Nevladine organizacije imaju jedino odgovornost prema finansijerima, i to ispunjavaju revnosno. Opoziciju Srbije je narod na izborima lišio, tj.oslobodio bilo kakve odgovornosti, rekavši jasno na izborima šta o njima misli. Jedina odgovornost je dakle na Vučiću. Odgovornost prema biračima, prema gradjanima Srbije, odgovornost prema generacijama koje dolaze, odgovornost prema Srbima na Kosovu, prema budućnosti Srbije… 

Društvo, osim sto je podeljeno kao i uvek, u slučaju rešenja kosovskog problema je i krajnje neodgovorno. Govorim o mislećem delu drustva, o onima koji utiču na oblikovanje javnog mnenja u Srbiji, o onima koji imaju naglašenu odgovornost kao  javni radnici, profesori univerziteta, instituti, mediji… Da su te odgovornosti svesni, kao odgovorni intelektualci, znali bi vrlo dobro da se u ovom momentu dugoročno rešava najveće i najteže političko i društveno pitanje Srbije i da će od njegovog dobrog ili manje dobrog rešenja direktno zavisiti sva ostala. Znali bi da ovde nije reč o trivijalnom političkom nadmetanju između vlasti i opozicije oko četiri godine mandata, već da se radi o jednom od važnijih istorijskih čvorišta u kojem je njihovo učešće ne samo poželjno, već i obavezno. Ipak, kalkulisanje i čekanje, iza ćoška, da velika gužva prođe, manir je na koji smo, nažalost, navikli od velikog broja naših intelektualaca, ljudi čiji je poziv da društvu objasne šta je za njega dobro, a šta nije.  

Nisam u Vučićevoj koži, ali nisam od onih koji bi rekli da ne bih želeo da budem u njegovoj koži. Najveća podrška gradjana od uspostavljanja višepartijskog sistema u Srbiji, osim što prija, ona obavezuje. Sa druge strane, u vezi sa rešavanjem kosovskog problema, problem koji Aleksandar Vučić ima zalazi duboko i u vrednosni i emotivni okvir. Nije ljudski lako kada vas brane oni koje ste čitavog života politički prezirali od onih kojima ste se čitavog života divili. 

Da bismo još malo učinili komplikovane stvari jednostavnijim, evo vrlo kratkog istorijskog pregleda odnosa Srbije i Kosova, koji će, nadam se, neodlučnima i neodgovornima pomoći da iskorače iz intelektualne melanholije, ili političke ostrašćenosti i uključe se u istorijski važan posao, ako im je do toga uopšte stalo.

Prizrenska liga osnovana 1878. godine zasnovana na ideji Velike Albanije. Do 1912. sa teritorije “Stare Srbije” nasilno proterano 150.000 Srba i umesto njih naseljeni kolonizovani Albanci. Na Konferenciji u Muki 1-2.8.1943. godine jugoslovenska KP obećava Albancima Veliku Albaniju koja uključuje i Kosovo. Tito 20.10.1944.godine obećava albanskim delegatima Veliku Albaniju. Godine 1968. Albanci na Kosovu organizuju velike demonstracije na kojima traže promenu Ustava SFRJ. Promenom Ustava SFRJ 1974. godine Kosovo dobija široka prava i ovlašćenja, sa pravom veta na odluke Srbije. Velike demonstracije Albanaca sa Kosova 1981. godine na kojima traže da Kosovo bude sedma republika SFRJ. Drugog jula 1990. godine ne prihvatajući ustavne promene u Srbiji, albanski delegati Skupštine Kosova usvajaju Ustavnu deklaraciju i proglasavaju odvajanje Kosova od Srbije.

Od 1991. do 1999. oružani sukobi-rat Albanaca sa Srbijom za samostalnost i nezavisnost Kosova. Nakon intervencije NATO 1999. godine Srbija se povlači sa Kosova. U martu 2004.godine događa se veliki pogrom Srba na Kosovu. Kosovo 2008. proglašava nezavisnost i samostalnost koju priznaju najveće svetske sile, na čelu sa SAD. Na zahtev Srbije, 2010. godine Medjunarodni sud pravde donosi mišljenje da Kosovo nije proglasilo nezavisnost suprotno međunarodnom pravu. Tada se i formalno legalizuje nezavisnost Kosova zahvaljujući Tadiću i Jeremiću, koji su smislili tu genijalnu ideju traženja mišljenja MSP o usklađenosti kosovske nezavisnosti sa medjunarodnih pravom. Kako će izgledati nastavak ovog istorijskog niza zavisi u velikoj meri i od nas, u Srbiji. Onaj koji u naše ime pregovara o tome, predsednik države, pokazuje dovoljno istorijske zrelosti i državničke veštine da mu možemo pokloniti poverenje da će ceo proces dovesti do kraja kojim svakako nećemo biti zadovoljni, ali nećemo biti ni osramoćeni. Da li i svi mi ostali u Srbiji imamo bar deo takve odgovornosti i da li smo spremni da pomognemo? Jer posledice, bilo dobre ili loše, delićemo zajedno.