Kako god bude prošao na novembarskim izborima, Donald Tramp će ostati upamćen kao predsednik SAD koji je doneo najveći pozitivni obrt na Bliskom istoku decenijama unazad. Bez njega i njegove administracije ne bi bio moguć senzacionalni preokret u odnosima na Bliskom istoku, tom groblju međunarodnih mirovnih inicijativa i projekata, na kojem su bez uspeha okončane karijere desetina svetskih lidera, a koje bi trebalo da pamtimo kao mirovnjake, zaslužne za globalni prosperitet. Ako sporazum Izreaela i Ujedinjenih Arapskih Emirata o uspostavljanju diplomatskih odnosa bude klica za nova popuštanja, mir i saradnju na Bliskom istoku, kao arhitekta ovog istorijskog procesa bez sumnje će se pamtiti Donald Tramp. Nobelova nagrada za mir se podrazumeva.

Trampova administracija učinila je gotovo nemoguće. Izmirila je Izrael i UAE, uz obećanje Izraela da će se uzdržati od aneksije palestinskih teritorija na Zapadnoj obali, i time širom otvorila vrata za ukupno izraelsko-arapsko pomirenje, pa i za trajni mir u regionu. Pomirile su se druga i treća po bogatstvu (GDP po glavi stanovnika) država Bliskog istoka, obe veoma bliski saveznici Amerike i obe veliki protivnici Irana. Ovim sporazumom, UAE je posle Egipta i Jordana postala tek treća arapska država koja priznaje Izrael, ali istim sporazumom i moćna Saudijska Arabija de facto “olabavljuje” svoju rigidnu poziciju prema jevrejskoj državi, imajući u vidu njen bratski odnos sa Emiratima. Moguće je da će ka normalizaciji odnosa sa Izraelom, tragom Emirata, uskoro krenuti još neke arapske države, pominju se Bahrein i Oman.

Pobednici su oni koji su sklopili sporazum – Izrael, Emirati i SAD. Gubitnici i najglasniji protivnici su svi oni, koji ne žele promene u sadašnjoj, decenijama već poznatoj tragičnoj nestabilnosti Bliskog istoka, pre svega Iran, ali i ekstremisti u svim ostalim državama regiona. Što se njih tiče, obrt donosi nove vetrove mira i saradnje u region, donosi ambijent u kojem njihov ekstremizam više nema šta da traži. 

Iako daleko od Balkana, ovaj pozitivni politički “zemljotres” itekako zaslužuje našu punu pažnju, jer ima mnogo sličnosti sa našim dugogodišnjim mukama. Ovenčani slavom i poštovanjem zbog uspeha na Bliskom istoku, Donald Tramp i njegova administracija dočekuju 2. septembra glavne aktere balkanskog nerešenog čvora. Na talasu bliskoističnog uspeha, Vašington će bez sumnje snažno “pogurati” lidere iz Beograda i Prištine da se približe sporazumu, koji bi označio veliku prekretnicu za Balkan. Predsednik Tramp i saradnici, sasvim sigurno ne zamišljaju razgovor u Beloj kući 2. septembra, kao tek jednu, od bezbrojnih u nizu, sesija na kojoj se debatuje o tehničkim pitanjima međusobnih odnosa.

 Takav usporeni i nedelotvorni ritam prepuštaju “strpljivoj” Evropskoj uniji. Amerika, preciznije njen predsednik, žele dve stvari: Sporazum koji će iznedriti pregovarači, a ne laboratorija u Vašingtonu ili Briselu kao jedini način da dogovoreno bude ujedno i trajno. I drugo, da se do tog sporazuma dođe što pre. Ako je do sada negde i bilo sumnji u odlučnost SAD da dovedu do istorijskog sporazuma Beograda i Prištine, posle bliskoistočnog trijumfa ta sumnja je isključena.

To dobro znaju i birokrate u Briselu, kojima verovatno ne pada na pamet da ponove operaciju miniranja prvobitnog sastanka u Vašingtonu 27. juna. A verovatno ni da ubuduće osporavaju američko liderstvo u srpsko-albanskom procesu normalizacije. Osim što su pokazali da su sposobni da uspore (ne i da umrtve dijalog), administrativci EU su u međuvremenu uspeli da u Briselu organizuju tek jedan, reda radi, sastanak sa predsednikom Vučićem i Avdulahom Hotijem, pre nego što su otišli na tradicionalni jednomesečni odmor. Cela strategija Brisela sračunata je na čekanje, ovoga puta ishoda američkih predsedničkih izbora, u nadi da će Tramp otići iz Bele kuće, a sa njim i energija i entuijazam da se kosovsko pitanje reši kompromisom, brzo i na dugi rok. Ova evropska strategija nikako nije u interesu Srbije, jer za razliku od briselskih diplomata, problemi na Kosovu ne idu na godišnji odmor. Tamo se uz sve već postojeće nevolje, proteruju trase magistrale kroz zaštićeno područje manastira Dečani. Ako je stvar u čekanju, ovog puta novog stanara Bele kuće, onda nam EU nije ni potrebna kao medijator u kosovskom slučaju.

Srbiji je u interesu strategija koja je na stolu sadašnjeg američkog predsednika, a naročito spremnost Vašingtona da kosovski problem bude zaključen i ustupcima u korist Srbije. Ovakve okolnosti neće trajati dugo, bez obzira na to da li će Tramp dobiti novi mandat ili ne. Srbija ima veliku šansu da iskoristi spremnost najvećeg i najmoćnijeg promotera kosovske nezavisnosti, a to su SAD, da pogura kompromis u kojem će i sama dobiti nešto, čime će iz vekovnog problema moći da izađe uzdignute glave i reći da nije poražena. To nije mogla ni da sanja do pre koju godinu. Možda će to biti teritorijalni ustupci, možda novi aranžmani za zaštitu srpske zajednice na Kosovu, možda neki novi, mešoviti mehanizmi uprave u srpskim sredinama, u velikim privrednim sistemima, a možda sve to zajedno…

Ostavimo taj težak posao našim pregovaračima, koji se suočavaju sa slojevima negativnog nasleđa taloženog decenijama i koje sada imaju priliku da koliko-toliko ublaže. Pred predsednikom Vučićem su, pored tog tereta, na ramenima i stalna nadanja nekih u Srbiji da će se upravo na ovom pitanju slomiti njegova liderska karijera i da će ga odvesti u političku penziju. Zluradost koja u Srbiji lebdi nad njim u vezi sa kosovskim pregovorima, jednaka je neznanju i nespremnosti svakog od Vučićevih protivnika da se suoči sa ovim problemom, a kamoli da ponudi bilo kakvo izvodljivo rešenje. “Kosovski status quo” je  jedina zajednička tačka anti-Vučićevske opozicije, bilo da je ona na levici, desnici, ultra-desnici, ili najčešće svuda pomalo.

Njihov san da će se srpski predsednik ugruvati na pitanju Kosova i time otvoriti vrata njihovom konačnom dolasku na vlast, neće učiniti da se kosovska drama reši sama od sebe, te time ostaje samo san. Svaki novi dan kosovskog statusa quo je još jedan dan napetosti i strepnje za Srbe koji tamo žive. Odlaganje rešenja je i nastavak trošenja ogromne energije Srbije na istorijski problem kojem je i sama u velikoj meri doprinela. Prepuštanje vremenu i čekanje nekih “novih okolnosti” u svetu je samo otvaranje vrata onim uticajima koji ne žele uređenu i prosperitetnu Srbiju, članicu Evropske unije, jer sa takvom Srbijom niti žele niti umeju da sarađuju.

Vučićev višegodišnji napor da se napravi trajni kompromis sa Albancima u vezi sa Kosovom jeste njegova najviša politička ambicija, ali to je njegova stvar. Međutim, ta ambicija mora da dobije podršku zato što se podudara sa najboljim interesom Srbije i svakoga ko u njoj živi, i sada, a naročito u budućnosti. On tu podršku već ima kod najuticajnijih u svetu, u Vašingtonu, na primer. Zašto je ne bi imao i u Srbiji? A rusofile, koji priželjkuju zamrznut konflikt na Kosovu, ne znajući ni sami šta to znači, koji priželjkuju da Vučić “slomi kičmu” na Kosovu, oni čije se rusofilstvo ogleda u obožavanju Putina, a oni stariji Staljina,  podsetiću na reči jednog od najvećih  Rusa zbog kojeg sam ja rusofil, Dostojevskog! On je rekao: “Niko se nije vratio da živi u prošlosti. Zato ne misli na prošlost, gledaj samo u budućnost. Svi ideali ovog sveta ne vrede suze jednog deteta.” Zato, nemojmo rušiti Vučića na Kosovu, budimo svi uz njega i pomognimo da reši taj problem. Dovoljno je veliki teret preuzeo na sebe. Najveći.  Zbog naše budućnosti  i budućnosti naše dece, kao što veliki Dostojevski kaže!