Roba košta onoliko koliko je neko spreman da za nju plati. Bez obzira na to koliko je uloženo u njenu proizvodnju. Prilično su jednostavne ove dve ekonomske zakonitosti, ali je zato u prostoru između njih čitav komplikovani svet sazdan od ekonomije, finansija, planiranja, tehnologije, sve do politike i socijalne zaštite. U slučaju kojim ćemo se pozabaviti, ima čak i šovinizma!?

Paradajz na leskovačkoj pijaci išao je ovih dana „kao alva“, jer je koštao nula dinara za kilogram. Tako su odlučili lokalni proizvođači, jer su nezadovoljni cenom na tržištu, pa su u znak protesta odlučili da ga besplatno dele građanima. Ipak, besplatan će biti samo za one koji su ga uzeli, ali proizvođači će možda ipak nešto zaraditi. Odakle ta zarada, ako su sa pijace vratili i prazne korpe i prazne novčanike? Tu zaradu platiće svi koji u Srbiji plaćaju porez, ako se baštovani iz leskovačkog kraja budu nagodili sa državom da dobiju neku pomoć za svoj potcenjeni proizvod. Dakle, besplatan paradajz platiće i svi oni Leskovčani koji su mislili da su baš dobro prošli na pijaci. Naravno, ako plaćaju porez. 

Leskovački povrtari odigrali su dobro poznatu predstavu. Ranijih godina u njihovoj ulozi smenjivali su se malinari, ponekad mlekari i uzgajivači svinja. Sledeće godine ili već najesen, možda će biti neko novi. Tekst za ovaj performans odavno postoji, traži se samo neko ko će da ga pročita. A on glasi: Država da nam plati gubitak, i da zatvori granice za uvoz ____ (upišite proizvod koji uzgajate). 

Ni kraćih zahteva, ni bolje kliničke slike svesti naših tradicionalnih (malih) poljoprivrednika o tome da li uopšte znaju u kakvom svetu žive. U njihovom shvatanju biznisa, a poljoprivreda je samo to i ništa više, pomešani su socijalističko samoupravljanje i tržišna ekonomija, zajedno sa klišeom o „srpskom domaćinu“, čoveku sa sela, ali i patrioti čija je bašta vrednija od komšijske, samo zato što je srpska. 

Traže u Leskovcu da država zatvori granice za uvoz paradajza od juna do novembra, zato što im onaj iz uvoza „ubija“ cenu. Ali, da li bi pristali na to da država zatvori granice i za neke druge proizvode, naftu na primer, traktore i kamione, najlon za plastenike ili odeću i obuću, na stvari koje i sami koriste? Onda bi morali da kupuju samo domaće, kojeg ili nema ili je neuporedivo skuplje od uvoznog. Traže da paradajz bude proglašen za „strateški proizvod“ da bi imao državnu zaštitu od jeftinog uvoza. A da li bi podržali proizvođače luka, paprike ili krastavaca kada bi tražili isto? Po čemu je paradajz više „strateški“ za pravljenje jedne salate ili tegle pinđura od bilo kog drugog povrća?

I na kraju, da li je baš svo zlo došlo od drugih, kako tvrde leskovački baštovani, ili su možda sami doveli sebe u ovu poziciju, svojim lošim odlukama i svojom „politikom“ da ne moraju ništa da menjaju u ekonomiji koju je vodio još njihov deda, ugledni srpski domaćin pre 50 ili 100 godina? 

Proizvodnja paradajza u Albaniji ili Turskoj verovatno je jeftinija nego u leskovačkom kraju, ali tako je već godinama. Zašto onda godinama uporno proizvodite isti (skuplji) proizvod i uporno propadate, umesto da krenete korak dalje i počnete da prerađujete taj isti paradajz i tako napravite dodatnu vrednost? To se zove konkurencija i prilagođavanje tržištu, a njihovo ignorisanje mora da dovede do zaoravanja bašti i besplatnog deljenja paradajza Leskovčanima. 

Evropska unija, kroz program IPARD, već u dva ciklusa deli skoro besplatne zajmove srpskim poljoprivrednicima, u prvoj turi od 2014. do 2020. čak 175 miliona evra, da bi modernizovali svoju proizvodnju, nabavili dobre mašine i, što je najvažnije – podigli konkurentnost svoje proizvodnje. Međutim, ispod Save i Dunava skoro da nije bilo nijednog zainteresovanog za ovu podršku. I država Srbija je ove godine podigla fond za subvencije poljoprivredi za čak 45 miliona evra, ali ni to, izgleda, ne zanima očajne baštovane iz Leskovca. Oni ne žele ništa da menjaju, zašto bi se prilagođavali naprednijem svetu oko sebe, zašto bi planirali proizvodnju i pratili svoju konkurenciju, ako performansom na pijaci mogu da dobiju pažnju medija, makar i opozicionih i saosećanje za njihovu „seljačku muku“. Pa čak i kada albanskom paradajzu više zameraju to što je albanski, nego što je jeftin. 

Država Srbija će sigurno izaći u susret nekim zahtevima leskovačkih povrtara i to je razumljivo. Njen posao nije da uređuje tržište, ali jeste da vodi računa o socijalnim prilikama, koje su u ovom slučaju zaista narušene. Ali, to ne obavezuje autora ove kolumne da u bilo čemu podrži nezadovoljne poljoprivrednike. Predstavu sa besplatnim paradajzom ili već nečim drugim, gledaćemo i sledeće godine, u Leskovcu ili nekom drugom kraju, zato što ih ni ova loša godina neće naterati da stave prst na čelo, da otvore Internet i prouče mogućnosti za drugačiju proizvodnju i da se raspitaju o evropskim i srpskim podsticajima da budu uspešniji i bogatiji. Osloniće se na kuknjavu o „upropašćenom srpskom seljaku“, o izdajničkom uvozu iz Albanije i Turske, tražiće zatvaranje granica i ponovo će dobiti podršku od onih kojima je za sve na svetu, pa i za paradajz, kriv Aleksandar Vučić. Ta ekonomija i takva politika vrede tačno onoliko koliko i paradajz na leskovačkoj pijaci, nula dinara.