Henri Kisindžer je davno sarkastično govorio o Evropskoj uniji (tada zajednici), postavljajući pitanje koji telefon treba da pozove ako hoće da razgovara sa Evropom. Ni danas kada ima 98 godina ne postoji niko ko može da mu odgovori, ali ni na slično pitanje koje se tek pojavljuje – koga treba da pozovem ako hoću da razgovaram sa Zapadom?

Rasplet krize u Avganistanu, ili je to tek početak novog zapleta, preko noći je ukinuo koncept „Zapada“ kao međunarodne političke i bezbednosne kategorije. Povlačenje Amerike iz Avganistana, bez koordinacije sa saveznicima sa kojima je došla u tu zemlju pre dve decenije, označilo je i kraj ere međunarodnih (zapadnih) vojnih intervencija u regionima gde su Amerika i Zapad imali interes za tako nešto. Predsednik SAD Džo Bajden je to eksplicitno i rekao u obraćanju javnosti povodom završetka evakuacije iz Kabula – „Ova odluka (o povlačenju) se odnosi na okončanje ere velikih vojnih opracija kako bi se izmenile druge zemlje“.

Time je američki predsednik potvrdio ono što je bilo jasno već na samom početku povlačenja, da se ubuduće ne može zamisliti okupljanje velikih zapadnih savezničkih misija radi intervencija u nekom ne-zapadnom regionu sveta. Amerika to više ne želi da radi, period koji je počeo Prvim zalivskim ratom 1991, okončan je tačno tri decenije kasnije u Kabulu.

Ni pre avganistanske epizode, nije bilo jednostavno opisati identitet i pojavne oblike Zapada, kao političke, bezbednosne i ekonomske celine. Ovaj izraz se već godinama koristi po inerciji, u nekom svom davnom značenju kao skup ili čak zajednica država i nacija koje dele iste vrednosti i spremne su da ih zajedno brane, ako zatreba. Ali odavno nije tako. Odlukom da napusti Evropsku uniju, na primer, Britanija je ostala na Zapadu, ali je izašla iz njegovog tradicionalnog određenja kao političkog i bezbednosnog entiteta. U tom značenju Zapad je prestao da postoji i 2015, kada je sa dolaskom prvog migranta iz Sirije ili Avganistana u EU, srušen Dablinski sporazum, zajednički režim za prihvatanje migranata na teritoriju Unije. Postojao je, dakle, samo „na papiru“ i nestao već prvog dana kada je trebalo da bude primenjen.

Može li se i dalje govoriti o „zapadnim“ sankcijama prema Rusiji, posle konačnog prihvatanja Nemačke da bude završen gasovod „Severni tok 2“, toliko potreban njenoj rastućoj privredi? Ima li zajedničkog, „zapadnog“ recepta za odnose sa Kinom, kada je Amerika tretira kao pretnju, a Evropa kao nužnost sa kojim se mora sarađivati i sa kojom pravi nove sporazume o investicijama? I s tim u vezi – ko je Zapad unutar same EU, kada kod malih „istočnih“ članica poput Litvanije raste nezadovoljstvo što Unija ne nastupa prema Kini kao jedan igrač, već tu ulogu igraju samo Nemačka i Francuska u ime svih ostalih?

Srbija komunicira sa Zapadom na pravi način, prepoznaje njegove promene i tome prilagođava svoje interese. Prepoznaje da Zapad nije nestao sa lica zemlje, kao kulturni i vrednosni koncept (čemu se na Istoku nadaju bez ikakvog razloga) i prepoznaje da se menja samo u pravcu koji odgovara interesima svih onih koji taj Zapad čine. Srbija je sklopila temeljne sporazume sa Velikom Britanijom (o slobodnoj trgovini i o odbrani) samo nekoliko meseci otkako je Britanija formalno postala „nezavisna“ od Evropske unije. O najvažnijoj evropskoj temi koja će to tek biti u narednim mesecima, a to su migracije iz Avganistana, Srbija već ima razrađenu saradnju sa onima iz EU sa kojima je već sarađivala pre šest godina, a to su pre svih Mađarska i Austrija. Ne može oko migranata da saradjuje sa EU, jer EU oko toga nema zajedničku politiku.

U vezi sa pristupanjem Uniji, Srbija ostaje u njegovom administrativnom toku, koliko god bio spor i neefikasan, ali s druge strane osnažuje političku podršku svom budućem članstvu tako što dobija sve više pojedinačnih „advokata“ za njen ulazak u EU. To se dobro videlo na nedavnom skupu evropskih lidera na Bledu. Nastup Aleksandra Vučića i njegove poruke u vezi sa pristupanjem Srbije Uniji, pokazalo se, imao je žestoku podršku i slovenačkih domaćina (Pahor, Janša), ali i premijera Mađarske, Poljske, pa i predsednika Evropskog parlamenta, Italijana Davida Sasolija. Ista vrsta podrške došla je i od Austrije, nekoliko dana kasnije, kada je kancelar Kurc boravio u Beogradu. Svi oni traže od (svoje) Evrope da se okane predugačkog i jalovog administrativnog primanja Srbije i Balkana u Uniju i da o tome donesu brzu, političku odluku. Baš kao što su radili u svakom ranijem talasu proširenja.

Oni koji ne prepoznaju velike promene u političkom biću Zapada, reći će – Evropa je puna „iliberalnih“, konzervativnih lidera i vlada, oni nisu baš prava Evropa i pravi Zapad, sve očekujući da će nestati sa scene i na njihovo mesto doći neki „pravi“. To se, naravno, neće dogoditi. I Evropa i ceo dosadašnji jedinstveni Zapad, brzo se kreću ka skupini država koje svoje interese stavljaju na prvo mesto, a udružuju se u ad-hoc blokove samo onda kada za to pronađu konkretan i ograničen interes. Integracije polako prestaju da budu trajne i bezuslovne, one više nisu zavetovanje na vernost „dok nas smrt ne rastavi“. One se pretvaraju u povremene i ograničene „brakove“, sa partnerima sa kojima je to korisno. To je i Višegradska grupa, to je i „migrantska koalicija“ Srbije, Mađarske i Austrije, to je čak i „Open Balkan“ Vučića, Rame i Zaeva. Uostalom, takav model novih integracija nameće i Amerika, naročito od dana kada je odlučila da se povuče iz Avganistana i objavi kraj ere međunarodnog (Zapadnog ) intervencionizma. To će možda raditi i Nemačka, ako na predstojećim izborima prevagne malo tvrđa migrantska politika od dosadašnje. Zapad nije prestao da postoji, ali je uzaludno tražiti i dalje broj njegovog telefona. Nema ga. Dobro je imati mali telefonski imenik sa brojevima onih koji zaista pripadaju Zapadu u njegovom kulturnom i civilizacijskom smislu. Zatrebaće.