Jedan od najpoznatijih filmova u istoriji „Dr Strejndžlav“ Stenlija Kjubrika ima nešto manje poznat podnaslov – Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu. Ono što je od kraja 1960-tih, kada je film snimljen, bila crna komedija, danas se pretvara u realnost, što dokazuje Kjubrikovu umetničku genijalnost, a njegov film potvrđuje kao remek-delo.

Ruski predsednik Putin konačno se „autovao“ kao vrhovni ratni komandant, izdajući u sredu naredbu o mobilizaciji i govoreći o upotrebi nuklearnog oružja kao realnoj opciji. Bilo mu je potrebno punih sedam meseci da prestane da se pretvara da je samo „običan“ civilni šef države, koji sprovodi nekakvu ograničenu, specijalnu vojnu operaciju i da prizna da, ustvari, vodi rat, u kojem je on vrhovni zapovednik invazione sile.

Putinova odluka o mobilizaciji je stvar koja se tiče Rusije. Ljudi koji su dopustili da se pred njihovim očima i uz njihovo aktivno učešće, ili pasivno posmatranje, svejedno, razvije ubilačka mašina sa osvajačkim ciljevima na štetu drugih država i naroda, sada će se suočiti sa posledicama svog izbora. Pred mogućim talasom ruskih begunaca od mobilizacije, estonska premijerka Kaja Kalas nije pokazivala emocije. Poručila je ruskim vojnim obveznicima da im njena zemlja neće pružiti utočište i da umesto što ga traže, treba da preduzmu antiratne aktivnosti u svojoj zemlji.

Ono što nas se mnogo više tiče od Putinove očajničke mobilizacije je njegova pretnja da će upotrebiti nuklearno oružje. To se tiče svakog ko živi izvan Rusije, zato što je to prvi put otkako je napravljena nuklearna bomba da neko ko ima moć da je upotrebi otvoreno time i preti.

I tu dolazimo do podnaslova „Dr Strejndžlava“ – Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu. Stanje u kojem se nalazi ruska ratna komanda, a naročito njen zapovednik, upućuje na to da racionalno vođenje rata gubi bitku pod naletom rušilačkog nagona, a možda i pred spremnošću za samouništenjem. Ima tu sličnosti sa Kjubrikovim junakom, poludelim generalom Riperom, koji podiže bombardere i naređuje nuklearni napad na SSSR bez odobrenja Vašingtona.

Ne znamo kome je Putin konkretno pretio kada je rekao da će upotrebiti „sva sredstva“, ako bude prinuđen. Možda Ukrajini, ali njegovi propagandisti koji zagovaraju nuklearke već mesecima, ne žele da je bace na Ukrajinu. Kažu, to je naša zemlja, mi moramo tamo da živimo, ne treba nam razaranje i radijacija na prostoru koji je naš. Ali, nebrojeno puta su već sravnjivali sa zemljom Evropu, naročito Britaniju, kao i američku istočnu obalu.

U jednom od poslednjih simulacija nuklearnog napada koji se redovno odvijaju na državnoj televiziji, voditeljka Olga Skabajeva žali što nuklearka nije bačena na London u vreme sahrane Kraljice Elizabete Druge, jer su se tada okupili „svi važni ljudi“. Podržao je Andrej Guruljov, poslanik u Dumi, koji bi da se sačeka sa bombardovanjem nuklearkama Ukrajine ili Nemačke, „kada je tu Britanija, koren zla“.

Militantni šarlatani sa ruske državne TV mogli su to da ostanu do kraja invazije na Ukrajinu, ali njihov predsednik ih je učinio ozbiljnim prognozerima, a njihove apokaliptične želje pretvorio u stvarnost. Rečima da „ne blefira“, Putin je postao prvi lider u istoriji koji je svetu zapretio nuklearnom kataklizmom. Ne računamo Kim Džong Una i njegovog oca, jer su njihove nuklearne pretnje neosnovane. Ali ruski i korejski lider danas se nalaze u istoj ravni. S tom razlikom što je u Putinovim rukama dugme za pokretanje najvećeg nuklearnog arsenala na svetu, od oko 6.000 nuklearnih glava. Putin i Kim su za današnji svet jednaka anomalija, pri čemu je jedan to samo na rečima, a drugi je sposoban i opremljen da pretnju realizuje. Po očajničkim potezima koje povlači zbog poraza koji trpi u Ukrajini, pokazuje i da ima volju da pokrene armagedon.

Nuklearna bomba jedini je predmet napravljen ljudskom rukom, čija je svrha da nikada ne bude upotrebljen. To su dobro znali svi sovjetski i ruski lideri, čak i Hruščov, kao akter do sada najveće nuklearne krize, one kubanske iz 1961. Možda je nekada to znao i Putin, ali od pre nekoliko dana u to više ne možemo da budemo sigurni. Od kada je naredio mobilizaciju i zapretio nuklearkama, uz označavanje Zapada kao neprijatelja, Putin je izašao iz kruga razumnih i civilizovanih vlasnika nuklearnog arsenala i pretvorio se u atomskog odmetnika.

Srbija ne može da utiče na njegove odluke, to ne može niko na svetu, čak ni mnogi u Kremlju. Ali može da se prilagodi novim okolnostima i da donese odgovorne odluke, kojima će se zaštititi i koje će direktno uticati na njenu budućnost. Putinova otvorena nuklearna pretnja ne može da se ignoriše i da se posle nje odnosi sa Rusijom i sa Putinom lično vode kao i do sada. Nemoguće je pričati o gasu, o Kosovu, o izvozu jabuka i semenskog kukuruza sa ljudima koji se spremaju da napadnu nuklearnim bombama. To što neće baciti atomsku bombu na Srbiju, ne može biti opravdanje za ignorisanje nuklearne pretnje bilo kome drugom u svetu. Saradnja sa Putinom i njegovom Rusijom danas je saradnja sa najopasnijim faktorom koji preti svetskom miru i uz to ima sav potencijal da tu pretnju i ostvari. Svojom odlukom, Rusija je još jednom povukla granicu između nacija koje žele mir i onih koje drugima prete sudnjim danom. Ako je tu odluku donela u stanju delirijuma, možemo zbog toga samo da žalimo, i da tražimo način da se od nje zaštitimo, ne i da u njoj učestvujemo.