Baš kao i kod inficiranih Covidom 19, kod kojih temperatura opada posle izvesnog vremena, čini se da je opala i temperatura u vezi sa nedavnom eksplozijom zahvalnosti Srbije Kini za upućenu medicinsku pomoć, što je izazvalo i brojne negativne odjeke širom Evrope. Kada je srpski predsednik Aleksandar Vučić polovinom marta, revoltiran zatvaranjem granica EU za izvoz medicinske opreme, zatražio i munjevito dobio neophodan materijal iz Kine, uzviknuo da je “evropska solidarnost samo bajka” i da pomoć može dobiti samo od “bratske Kine”, Srbija je u mnogim velikim evropskim medijima označena kao država koja pravi zaokret od svog evropskog puta i okreće se Kini. Mnogo više, Evropljanima je zasmetalo to što je Peking u Srbiji i njenoj zahvalnosti dobio preko potreban propagandni gol u gostima, na evropskom terenu. I zaista, srpski slučaj je u tom momentu bio izuzetno bitan za propagandiste u Pekingu, jer su nastojali da iz korena promene imidž kreatora globalnog problema u globalnog spasioca.

Nedelje koje su usledile pokazale su da je bio više nego preuranjen utisak da je Srbija, moguće prva sledeća članica EU, zajedno sa Crnom Gorom, odustala od tog svog strateškog cilja. Da je samo u jednoj noći, povređena odsustvom evropske solidarnosti, prihvatila kinesku pruženu ruku i trajno vezala svoju budućnost za Peking.

Na Balkanu su već navikli da EU često trči kao Karl Luis, očajno startuje, ali budite sigurni da će uvek prva proći kroz cilj. Već posle prve pošiljke pomoći iz Kine u Srbiju, dočekane fanfarama i obostranim zdravicama o “čeličnom prijateljstvu”, usledio je evropski talas pomoći Srbiji, što kroz plaćanje medicinske opreme, što preko finansiranja transporta, ali i konkretnim finansijskim programima podrške Srbiji za vreme epidemije, a naročito za period posle. EU je odobrila 700 miliona evra za post-kriznu podršku ekonomijama Zapadnog Balkana, od čega će najveći deo otići upravo Srbiji, kao najvećoj od šest ekonomija u regionu, koji stremi članstvu u Uniji. Podrška je fokusirana na mala i srednja preduzeća, kao najugroženija nadolazećom krizom, kao i na makrofinansijske zajmove balkanskim državama. Pre toga, EU je već odobrila Srbiji oko 94 miliona evra za borbu protiv Covid 19 i za hitnu intervenciju u ekonomiji. Ono što još možda više govori o sinhronizovanosti srpskih i evropskih napora za otklanjanje posledica epidemije, je podudarnost strategija za ekonomski oporavak u post-kriznom periodu, za koji Srbija planira da izdvoji oko pet milijardi evra (oko 11% GDP-a).

Ipak, Kina se neće povući. Njena veza sa Srbijom je počela još pre nekoliko decenija, građena je na političkoj i ideološkoj ravni animoziteta prema Zapadu, koju je u Srbiji zastupao tadašnji predsednik Slobodan Milošević. To su mračni balkanski dani građanskih ratova, ekonomske izolacije i političke represije režima, za koji su oponenti govorili da je spreman da “uveze” na stotine hiljada Kineza i obezbedi im radne dozvole pa čak i državljanstvo. Ovo ideološko bratstvo overeno je i krvlju 1999. godine, kada je u NATO bombardovanju Beograda pogođena zgrada kineske ambasade. Iako je Srbija od 2000. godine krenula evropskim putem, vođena liberalnim i pro-zapadnim političarima, koketiranje sa Pekingom nije prestajalo. Jedna od takvih vlada je 2010. godine odlučila da se na zahtev Kine svrsta u red malobrojnih država koje su bojkotovale dodelu Nobelove nagrade za mir disidentu Liju Sjaobou. Kineska politička podrška Beogradu je permanentna, ogleda se u nepriznavanju Kosova kao nezavisne države, što je za Srbiju naročito važno u Savetu bezbednosti u kojem je Kina, uz Rusiju, njen glavni saveznik.

Na davnašnju ideološku bliskost, vremenom se nadovezalo ekonomsko “bratstvo” u vidu stalnog porasta kineskih investicija i zajmova u sferi infrastrukture (pruge, putevi, energetika…) ali i industriji. Kineski državni investitori su preuzeli u Srbiji dve gotovo nerešive ekonomske i socijalne crne rupe – Železaru Smederevo (46 miliona evra) i rudarski kompleks Bor (350 miliona evra). Srbija je, takođe, jedan od aktivnijih učesnika u evropskom kraku projekta “Jedan pojas, jedan put”, u kojem je pored nje još 16 država centralne i istočne Evrope, većinom već članica EU.

Dok epidemija virusa korona počinje da jenjava, jasno se može reći da je Srbija vodila tu borbu snažno se oslanjajući na pomoć i iskustvo Kine. Njene mere izolacije stanovništva su među najrepresivnijim u Evropi, sa dugim policijskim časom i potpunom izolacijom starijeg stanovništva. Od samog početka krize, kineski lekari su glavni savetnici srpskih epidemiologa, a mere koje se preduzimaju nalikuju onim od pre nekoliko meseci u Kini. Još je otvoreno pitanje kakvi će biti završni zdravstveni bilansi borbe protiv virusa korona u Srbiji, ali već sada je jasno da će oni biti ostvareni uz proglašenje vanrednog stanja i maksimalno ograničavanje kretanja, što Srbiju svrstava među one zemlje koje su demokratske slobode podredile borbi protiv zaraze.

“Dan posle” u Srbiji, međutim, ne mora i verovatno neće biti nastavljen u istom, kineskom stilu. Nekoliko je razloga za to i zato smo verovatno bliži onim malobrojnim evropskim glasovima, koji su se uzdržali od kritika na račun Srbije, već su je okarakterisali kao poligon na kojem se svojom mekom moći nadmeće više globalnih igrača, pored Kine, još i Rusija, EU i SAD.

Najpre, ekonomska intervencija u srpsku privredu biće najmasivnija iz fondova EU, to je jasno već sada, a ne treba isključiti ni da će biti praćena novim finansijskim paketima iz zapadnih resursa. Model ekonomskog oporavka u post-kriznom periodu je veoma nalik evropskom, što dosta govori o namerama Beograda u kom smeru želi da nastavi. I bliska politička budućnost, što se tiče Srbije, biće snažno opredeljena uticajem Zapada, zato što se odmah po prestanku epidemije očekuje napredak u sada zamrznutim pregovorima o Kosovu, a njima odlučujuće upravljaju SAD i EU. U slučaju zaoštravanja konflikta na liniji Zapad-Kina oko odgovornosti za planetarno širenje Covid 19, Srbija bi verovatno stala na stranu Kine, ali pitanje je da li to može da učini u prilično drugačijim političkim i ekonomskim okvirima koji će neminovno uslediti odmah po okončanju pandemije. Srbija će i dalje biti pupčanom vrpcom vezana za ekonomiju EU, s obzirom da tu odlazi skoro tri četvrtine njene ukupne međunarodne trgovine, kao i milijarde evra doznaka srpskih radnika na radu u EU. Takođe, ona je već dobrim delom uključena u lance snabdevanja evropskih industrijskih giganata, poput Siemens-a i Fiat-a na primer, a učešće Srbije bi se u tom pogledu snažno podiglo, ukoliko bi posle krize veći broj evropskih proizvođača odlučio da preseli svoje pogone iz Kine (što je realno) u neko bliže okruženje, a Balkan je tu idealan. Šef evropske diplomatije, Španac Žozep Borel danas je s pravom ljut na Srbiju u kojoj su tokom krizne euforije postavljani bilbordi sa natpisima zahvalnosti Kini, a ne Evropskoj uniji, iako je njena pomoć višestruko veća. Međutim, ne bi iznenadilo ako njegova ljutnja bude splasla, mnogo brže nego što mnogi očekuju. Meseci koji predstoje mogu biti iznenađenje za sve one koji su požurili da Vučićevo klicanje bratskoj Kini zbog brzo dostavljene pomoći proglase velikim zaokretom Srbije od Zapada prema dalekom Istoku.