Za Srbiju bi bilo blagotvorno da je najavljeni, a u poslednjem momentu otkazani dolazak premijerke Brnabić na doček voza sa kineskom medicinskom opremom iz Vuhana na novobeogradskoj železničkoj stanici bila politička odluka, a ne protokolarni propust. Ako je za prisustvo Aleksandra Vučića na aerodromu kada se u prvim, mahnitim danima epidemije, čekala prva pomoć iz Kine i moglo naći državničkog rezona, onda ga u slučaju Ane Brnabić i kineskog voza na Novom Beogradu svakako nije bilo.

Šta god da je razlog, ne bi bilo ozbiljno da se nedolazak premijerke na soc-realističku ceremoniju tumači kao nekakav srpski zaokret od Kine. Kao što je jednako neozbiljno bilo tumačenje brojnih velikih evropskih medija i još većih analitičara da je Vučićev doček aviona sa prvim maskama i respiratorima iz Kine značio srpski raskid sa Evropom i okretanje Pekingu. Gestovi su u politici važni i ponekad nagoveštavaju krupne odluke, ali pretpostavićemo da to nije slučaj sa pomenutim ceremonijama.

Ipak, smiraj pandemije Covida 19 je pravo vreme da potražimo odgovor na pitanje – koja su za Srbiju savezništva važna u godinama koje dolaze, a imajući u vidu promene koje će nastati u “svetu koji više neće biti isti”, kako to umeju da kažu proroci opšte prakse.

Pre svega, trebalo bi da nam je jasno da je pandemija koja polako odlazi, jedno od onih istorijskih čvorišta u kojem nacije donose sudbinske odluke, kojim putem će krenuti sa raskrsnice na kojoj su se našle. Da bi donele ispravnu odluku, one, najpre, moraju da prepoznaju da je reč o trenutku u kojem se donose dalekosežne odluke i da loš izbor znači dugoročno tavorenje. U donošenju odluke one koriste sve resurse koji su joj na raspolaganju, od kolektivnog pamćenja, intelektualne snage da predvide buduće događaje, pa do liderske odlučnosti. Da li Srbija ima ove resurse? Najlakši odgovor, ali ujedno i ne-odgovor, bio bi – videćemo za deset godina. Ipak, pretpostavićemo sa dosta osnova da u Srbiji ima svega pomenutog. A da li će to biti dovoljno za donošenje dobre odluke, to zaista niko ne može da kaže.

Nedavno smo bili u sličnoj situaciji. Kolaps komunizma u Evropi i pad Berlinskog zida svi istočnoevropski narodi shvatili su kao trenutak kada treba da krenu ka gradnji uređenih društava, tržišne ekonomije i liberalne demokratije i, evo ih danas, kao dugogodišnjih članova EU i NATO, sa ekonomijama dvostruko većim (Slovačka) ili četiri puta većim (Mađarska) od Srbije. Srbija nije prepoznala značaj ovog istorijskog čvorišta, pokušala je da na silu očuva poredak, kojem su se širom sveta već tada palile sveće i tako zakoračila u nacionalnu tragediju. Aleksandar Vučić je pre nekoliko godina priznao da tada, početkom 90-tih, nije prepoznao značaj ovih tektonskih promena i, nažalost, nije bio jedini. To njegovo priznanje i činjenica da je danas 30 godina stariji i politički iskusniji, mogu da budu nagoveštaj da će neko naredno istorijsko čvorište umeti da prepozna i da će doneti dobre odluke. Upravo sada je na takvoj raskrsnici i, pride, u poziciji je da donosi dalekosežne odluke, pa ćemo videti.

Srbija ima priliku da svoje odnose sa svetom postavi na racionalne osnove, zaboravi na “prijateljstva” među državama i da se okrene interesima, kao jedinom pokretaču života u svetskoj zajednici. Kriza sa virusom razjapila je već postojeće pukotine u autoritarnim porecima, koje ovde prečesto i predugo zovemo “prijateljima”. Srpski predsednik se šest puta sastao sa Si Đinpingom i čak 17 puta sa Vladimirom Putinom, što je zaista vredan diplomatski rezultat (a ujedno i jedini rezultat). Ali da li ova učestalost treba da nas trajno veže za države čije su nam tradicije daleke, a naročito za njihove lidere, koji su izgleda već sada u silaznom delu karijere.

Korona je samo poslednja u nizu teških kriza sa kojima se od 2012. godine suočava vladavina Si Đinpinga, pretendenta na titulu najjačeg kineskog vladara još od Mao Cedunga. Prethodili su joj stalni nemiri u Hong Kongu, brutalni obračuni sa muslimanskom manjinom na zapadu zemlje, pad ekonomije i trgovinski rat sa Amerikom… Njen odgovor na limite koje, kao komunistička država prirodno ima, je jedini koji autoritarni sistem ume da primeni – čvrsta ruka. A to neminovno vodi samo u jednom pravcu. Koji je to pravac neka pitaju svoje komšije iz Rusije, koji su se i sami našli pred sličnim limitima pre tri decenije. A da ni oni nisu naučili lekcije iz tog perioda pokazuje se i tokom borbe protiv virusa, u kojoj Rusija i njen lider Putin demonstriraju tradicionalnu neefikasnost, zataškavanje, odsustvo plana, pa i nehumanost.

Osim što su daleko, i geografski i ideološki i kulturno, ovi naši “prijatelji” biće u teškim godinama koje dolaze o svom jadu zabavljeni da bi mogli biti na korist interesima Srbije, pred kojom su takođe teške odluke. Fasada “prijateljstva” koju smo do sada gajili nema razloga da više postoji, a to Srbija treba da odluči, ukoliko želi da bar na ovom istorijskom čvorištu donese ispravnu odluku. Pitanje je da li će uopšte imati sledeću priliku da popravi grešku. 

Ostaje nam da se nadamo da Aleksandar Vučić neće ponovo za 10-20 godina  reći da nije razumeo značaj promena u svetu koje su se  dešavale  za vreme i posle pandemije Covid19.