“Vi Srbi ste prošli vek započeli ratovima, završili ste ga ratovima… Šta nam lepo spremate za ovaj vek?” – ovo pitanje je Henri Kisindžer postavio Živoradu Kovačeviću početkom 2000-tih, kada su se dvojica starih prijatelja, velikih diplomata, sreli u Americi, gde su se i upoznali mnogo godina ranije – jedan kao šef State departmenta, a drugi kao mladi ambasador socijalističke Jugoslavije. I zaista, šta je to što Srbija i Sjedinjene Države mogu da ponude jedna drugoj, kako bi u preostale četiri petine 21. veka temeljno redefinisale svoje odnose, i unapredile ih do nivoa koji su imale u periodu s početka pitanja Henrija Kisindžera?

Ne možemo i ne bi bilo dobro da poželimo onakve odnose, kakvi su vladali u vreme Mihajla Pupina i Vudroa Vilsona. Za današnji svet to su bila romantična vremena u kojima su na ceni bili čast, data reč, osećaj poštovanja prema drugome, pa čak i prema neprijatelju… Srpsko-američki odnosi bili su nabijeni savezništvom stečenom u borbi, bratstvom u krvi paloj u Prvom svetskom ratu, ali i zajedničkom težnjom da svet posle kataklizme bude povezaniji u napretku i težnji ka trajnom miru. Srbija Mihajla Pupina i Amerika Vudroa Vilsona bile su kao dvoje ljubavnika koji se nikada nisu sreli, ali su iz strastvenih pisama koja su letela preko okeana imali uzvišenu predstavu jedno o drugom.

Danas su potpuno digitalizovane, Amerika malo više, Srbija malo manje. I dalje govore istim kodom, kojim su govorili Pupin i Vilson pre sto godina. One žele društva postavljena na istim vrednostima – slobode, pravde za svakoga, društva koja svoju snagu vide u broju savezništava koje su izgradili, a ne na broju neprijatelja koje su stekli. Malo li je za poodmakli 21. vek u kojem postaje moderno biti samodovoljan, izolovan, ljut na one koji su drugačiji?

Srbija i Amerika, njena dva naroda, nemaju nikakav problem među sobom. Zamislite da iz svog života u današnoj Srbiji isključite sve što je Američko? Ili iz života Amerikanaca isključite samo jednu stvar, koja ima veze sa jednim (Američkim) Srbinom – naizmeničnu struju. I jedni i drugi bismo se vratili u kameno doba.

Vreme je za novo partnerstvo, pa i prijateljstvo Srba i Amerikanaca. Ne gradimo ga na goloj ledini, imamo za to jake temelje, iako smo dopustili (i jedni i drugi) da zarastu u travu. Svest i sećanje na naše jake istorijske veze i veze njihovih naroda bili su najveće žrtve našeg hladnog rata 90-tih, a potom i “vrućeg” rata 1999. godine. Antizapadna i posebno antiamerička politika koja je tada bila vladajuća uspela je gotovo nemoguće – da u kolektivnom sećanju, pa čak i u svakodnevnom životu marginalizuje tradicionalnu naklonost Srbije prema Americi i njenoj kulturi i vrednostima. U isto vreme, nepromišljena američka spoljna politika uspela je da od Srbije napravi pariju usred Evrope, monstruma kojeg treba da se plaše svi do kraja vremena.

Srbija i Amerika, a pre svega njihovi narodi, dužni su da prekinu ovu istorijsku anomaliju, jer stanje neprijateljstva između dve zemlje i dva naroda jeste anomalija, ono nije naše prirodno stanje. Već je previše vremena, previše novca, previše, čak, unesrećenih ljudskih sudbina prošlo da bismo još jedan jedini dan proveli kao protivnici Amerike, a i Amerika kao progonitelj Srbije.

Ne smemo se osloniti samo na političare da pronađu izlaz, ali moramo od njih tražiti da donesu ideje i dobru volju da krenemo uvis. Američko angažovanje na rešavanju pitanja Kosova i srpsko prihvatanje tog angažmana je gigantski korak ka vraćanju poverenja i partnerstva na staze stare slave. Ali na tome ne bi smelo da se završi. Anti-američki i, uopšte, antizapadni govor u našim medijima, u našim profesorskim predavanjima, pa čak i u crkvenim propovedima, to nije autentični srpski govor. To je nasilno usađeni kalem neke čudne sorte koja ovde nikada nije rađala. Ona ne želi Srbiju među naprednim i emancipovanim narodima, plaši se znanja, konkurencije i takmičenja, poziva na povratak u maglovite pećine srednjeg veka. To, jednostavno, nije Srbija kakvu imamo danas, a pogotovo nije Srbija kakva bi trebalo da bude u budućnosti.

Srbija i Amerika, a naročito njihovi narodi, otvaraju prozor koji ih može odvesti u novu eru snažnog partnerstva, pa i prijateljstva. Međutim, ovaj prozor neće zauvek biti otvoren. Proći kroz njega znači ući u voz moderne Evrope i Amerike, onog dela čovečanstva koji je njegov pokretač i njegov najbolji deo za život. Dopustiti da se prozor zatvori, “udarili” bismo samo još jednu recku našim propuštenim istorijskim prilikama, ali s tom razlikom što bi ova recka verovatno bila i poslednja.