U popularnoj Netfliksovoj seriji “The Crown” upečatljivo je prikazana situacija iz 1968. godine, kada je grupa finansijskih i medijskih moćnika Velike Britanije, nezadovoljna vladom laburiste Harolda Vilsona, predložila lordu Mauntbatenu da bude na čelu organizacije koja će izvršiti državni udar. On im je objasnio kakva su bila iskustva sa prevratima prethodnih godina u Africi, koliko je vojnika i policije bilo potrebno za uspeh puča i procenio da je za sličnu akciju u Britaniji potrebno imati uz sebe 150.000 lojalnih vojnika i 40.000 policajaca. Na kraju, odbijajući da podrži prevratnički pokušaj, objasnio je da

u Britaniji nije moguće silom smeniti legalno izabranu Vladu, jer je u njoj  demokratija na prvom mestu i da ne postoji veći interes koji bi tu činjenjicu poništio.

Lord Mauntbaten, rođak kraljice Elizabete druge i ujak njenog supruga, princa Filipa, poginuo je 1979. godine u terorističkoj akciji IRA-e, ali da je živ nema nikakve sumnje da bi isti savet dao Donaldu Trampu u poslednjim danima njegovog predsedničkog mandata. Da ne pokušava da nasiljem i prevratom ostvari politički cilj u Americi, jer je i u njoj, kao i u Britaniji, demokratija najviša društvena vrednost, koja će uvek imati više čuvara nego protivnika.

Ne bez razloga, za nasilni upad Trampovih pristalica u zgradu američkog Kongresa već iste noći mnogi su rekli da je pokušaj državnog udara na čelu sa još uvek aktuelnim šefom države. On je pozvao pristalice na protest, ohrabrivao ih na nasilje (“neka bude divlje”), sve u cilju sprečavanja Kongresa da obavi svoj Ustavom propisani posao, da konstatuje izborne rezultate i pobedu Džoa Bajdena. Da li će neka pravna i politička akcija protiv Trampa ići u ovom pravcu posle njegovog izlaska iz Bele kuće, drugo je i u ovom momentu manje važno pitanje. Ono što je zapanjilo Ameriku i demokratski svet je činjenica da se i u Vašingtonu dogodilo nešto što je do sada bilo nezamislivo – pokušaj sprečavanja mirne promene vlasti. Do noći nasilja u Kongresu, tako nešto bilo je “rezervisano” samo za države slabih demokratskih institucija, zemlje “trećeg sveta” ili “banana države”, kako je jedan američki kongresmen nazvao i sopstvenu zemlju dok je provaljivanje u Kongres još bilo u toku.

Amerika se u prvim danima januara survala u društvo onih zemalja u kojima su nasilje nad demokratijom i njenim institucijama mogući. Onog trenutka kada su prvi demonstranti provalili u hol Kongresa, u nameri da onemoguće njegov rad, SAD su ušle u novo istorijsko razdoblje. Tih nekoliko sati nasilja i neizvesnosti, posle kojih je Kongres ipak obavio svoj ustavni zadatak, a demokratija vraćena u sedlo, stavili su SAD u isti koš sa svim onim državama u kojima je zamislivo da rulja može da stavi demokratiju na tanak led. Ova činjenica će na dugi rok umanjiti kredibilitet SAD i svih njenih vladinih i nevladinih političkih potencijala, da drugima govori gde su pogrešili. Ili kako je vrlo precizno rekla Arva Dejmon, komentatorka CNN-a – “Hajde da više ne gledamo sa visine i sa moralnom superiornošću na narode koji se bore za demokratiju, već umesto toga sa razumevanjem i empatijom”.

Dakle i na Srbiju, koja je bila u vrlo sličnoj situaciji u julu, kada je njena policija zakonito sprečila upad nacionalističkih ekstremista u Skupštinu, upravo štiteći svoju demokratiju. Ali koja je zbog toga dobila mnoge kritike zbog navodne prekomerne upotrebe sile i, čak, nasilja nad opozicijom. Bilo bi vrlo zanimljivo ako bismo dobili izveštaj Fridom hausa, ili neke slične američke organizacije, u kojoj bi se uporedile akcije države ispred parlamenata u Beogradu u julu i u Vašingtonu u januaru. Verujemo da bi beogradska akcija sada bila ocenjena kao besprekorna. Bez obzira na to, niko u svetu ne treba da likuje nad događajima u Vašingtonu. Na trenutak je bila ugrožena najveća i najuticajnija svetska demokratija, bile su ugrožene vrednosti na kojima je sazdan savremeni svet. Amerika je pokazala svoju punu unutrašnju snagu i odbranila demokratiju, ne samo kod sebe, već i u celom svetu. Ona je pune četiri godine bila ugrožena od politike jednog neodgovornog čoveka, koji se odricao svega zbog čega je Amerika lider savremenog sveta. Pokušao je da je pretvori u zatvorenu, nacionalističku državu, napuštajući međunarodne sporazume i strateška partnerstva, otvarajući trgovinske ratove sa svima, rušeći poredak koji je građen decenijama i u kojem su SAD bile neprikosnoveni lider. Uz rizik da zvučim kao arogantan autor, koji citira sam sebe, pomenuću da sam u knjizi “Dva lica globalizacije – istina i obmane” iz 2019. godine, u poglavlju “De-trampizacija Amerike”, predvideo sve što se dogodilo za vreme izbora u SAD i nakon njih, kao završnu opasnost u koju će Ameriku dovesti liderstvo čoveka nedostojnog te funkcije i države koju je vodio. Zajedno s tim, pisao sam i o ogromnoj važnosti povratka Amerike sistemu vrednosti na kojima je počivala do dolaska na vlast Donalda Trampa. Ovo životno poglavlje je na samom kraju i ima srećan ishod, iako ne bez ožiljaka. Oni će biti upozorenje na ružnu epizodu u kojoj se pokazalo da nijedna demokratija, makar ona bila velika kao američka, nije imuna na napade koji joj prete smrću. Ali biće i podsećanje da ne postoji opasnost kojoj demokratija ne može da odoli, ako je velika i ukorenjena u društvo. Baš kao američka.