Predstavnici OEBS-a zamalo nisu uhapšeni u Teksasu 2012. godine, gde je trebalo da posmatraju valjanost procedure na predsedničkim izborima. Glavni tužilac Teksasa tada je upozorio šeficu diplomatije Hilari Klinton da strani predstavnici nemaju šta da traže na američkim izborima, da njihovo mišljenje nije relevantno za tok izbora i da će biti krivično gonjeni ako priđu bilo kom biračkom mestu na manje od 30 metara.

Tužilac Abot dosledno je sprovodio zakon svoje zemlje, i ne zanima ga što je i Američka članica OEBS-a i što je potpuno uobičajeno da ljudi iz ove organizacije posmatraju izbore širom sveta i daju ocenu o njihovoj demokratičnosti. I šta mu se može zameriti? Izbori u SAD tada su protekli u potpunom redu i miru, Barak Obama je osvojio drugi mandat, niko ni u zemlji ni u svetu nije osporavao njegovu pobedu, ostao je na predsedničkoj dužnosti naredne četiri godine.

Srbija nije Teksas, nikom ovde ne pada na pamet da hapsi strance dok posmatraju izbore. Mi smo navikli na njih i na tu dobru demokratsku praksu koja traje već tri decenije otkako postoji višestranačje. Zato ni novi dolazak misije evroparlamentaraca u Srbiju, radi dogovora o izbornim uslovima, nije neka naročita senzacija za srpske političke prilike. Boravili su u Beogradu i prošle godine, uoči parlamentarnih izbora, učestvovali su u međustranačkim razgovorima i doprineli da se neki od uslova promene, poboljšaju i ugrade u izborno zakonodavstvo. Njihov dolazak tražila je opozicija, a vlasti su na to pristale bez reči, sve u želji da se sa izbornog procesa ukloni i najmanja senka sumnje.

Bilo je tada likovanja u opozicionim redovima da je izborni proces uspešno internacionalizovan, da je dolazak Evropljana jasan znak da i EU sumnja u regularnost srpskih izbora i da se stvari neumitno menjaju u korist opozicije. Prilično naivna procena da je Aleksandar Vučić pozvao evropske posrednike zato što shvata da je slab i pod velikim pritiskom. Otrežnjenje je stiglo brzo i bilo je grubo. Pobeda vladajućeg bloka bila je još ubedljivija nego pre četiri godine, bojkot je malo koga impresionirao, a da je bio velika greška ubrzo su priznali i oni koji su ga predvodili.

U susret novim razgovorima vlasti i opozicije, uz učešće poslanika u Evropskom parlamentu, ponovo raste ista vrsta temperature koju smo gledali i pre godinu dana. Očekivanja jedne opozicione kolone od tih razgovora su, malo je reći, preterana i na najboljem su putu da izazovu još jedan talas velikog razočaranja. Opet se na dolazak Evropljana u Beograd gleda kao na znak Vučićeve slabosti, a ne njegove snage i ravnodušnosti. Ponovo se od dijaloga o tehničkim pitanjima očekuje da ima političke posledice, pa čak i da zameni izbore i izrodi promenu vlasti. Bojkot i dalje visi u vazduhu, valjda kao pretnja, a u poslednje vreme pridružuje mu se i najava uličnih demonstracija sa mogućim “razbijenim glavama” (Marinika Tepić), ukoliko izborni uslovi ne budu zadovoljavajući za taj deo opozicije.

Možda je paradoksalno, ali kad dijalog bude počeo, veći problem sa ovakvim opozicionim nadanjima i stavovima imaće poslanici iz Brisela, nego Vučić i, konkretno, Dačić koji bi trebalo da vodi ove razgovore. Evropski poslanici, a ne srpska vlast, moraće da objasne bojkot-opoziciji da su njihovi koncepti neostvarivi u demokratiji, ni ministarstvo za izbore, ni paralelno uređivanje Dnevnika na RTS-u, i da samo učešćem na izborima mogu da ostvare svoju politiku. A verovatno je u tome i najveći problem.

Aleksandru Vučiću sigurno ne odgovara što u srpskom parlamentu gotovo da nema opozicije, to je činjenica na koju često ukazuju u Briselu kao na problem koji treba da bude prevaziđen. I sam je to blagovremeno prepoznao kao potencijalni problem, pa je stigla odluka o smanjenju izbornog cenzusa sa pet na tri odsto, baš kao način da se obezbedi veći pluralizam u Skupštini. Zašto ni ovaj sniženi prag nije mogao da pređe niko iz šarolike opozicije, to svakako nije Vučićeva odgovornost, ali ostaje kao problem za demokratiju u zemlji koji ide na njegovu adresu, kao šefa države i predsednika ubedljivo najjače partije.

Da bi i naredni izborni ciklus ispunio demokratske standarde, i predstojeći dijalog mora biti vođen u demokratskim okvirima. I ovde se, opet, traži mnogo više od Evropljana i opozicije nego od vlasti. Neizbežno je rešiti pitanje ko uopšte može da učestvuje u tom dijalogu. U Srbiji je registrovano oko 120 političkih organizacija i sa formalne strane sve one imaju pravo da dođu u Skupštinu na predizborni dijalog. Koji će biti kriterijum za učešće u razgovoru i ko treba da postavi te kriterijume? Bojkot-opozicija će smatrati kao vladin marifetluk ako organizuje ovako masovan skup, uverena u svoju ekskluzivnost i dominaciju na opozicionoj sceni, verovatno očekujući da samo ona treba da se nađe naspram vladajućeg bloka. Ali, ko to od Evropljana može da podrži, a da ne učestvuje u teškom kršenju demokratske procedure? Baš kao i zagovaranje što skorijeg početka dijaloga, koji vlasti navodno rastežu, jer do narednih izbora ima još samo godinu dana. Moramo podsetiti i njih, ali i evropske parlamentarce koji govore da su parlamentarni izbori već “zakazani” za april iduće godine da jedino “zakazivanje” propisuje Ustav koji ih predviđa 2024. godine, a da će o eventualnoj promeni odlučivati vladajući blok, Vlada i predsednik države, u skladu sa svojim procenama i ovlašćenjima. Kao i svuda u demokratskoj Evropi.  

Višak strasti koji vlada uoči nove runde izbornog dijaloga, a naročito višak nerealnih očekivanja nisu bili dobar saveznik opozicije pre godinu dana, a to nisu ni sada. Ako nisu ili ne žele da nauče tu lekciju, to je samo njihov problem, ali ostaje pitanje za demokratske institucije EU da li i dalje žele da učestvuju u njihovoj ponavljačkoj avanturi.