Da smo pod Osmanlijama bili petsto godina reći će danas skoro svako u Srbiji. Kako i ne bi, jer o tome su nas učile narodne epske pesme, govorili su nam u školi, gledali smo na televiziji ozbiljne ljude kako pričaju o tome. Okrugla brojka, lako se pamti, deluje impozantno, mnogi narodi nemaju ni upola toliko dugu istoriju koliko smo mi proveli u ropstvu, a bilo nas je i pre i posle njega. Sve je tu, osim istine. Nijedan kraj današnje Srbije nije bio pod osmanskom okupacijom pet vekova, većina ni blizu, Beograd, na primer, nešto više od 250 godina.

Ali na čemu bismo onda stvorili mit o vitalnosti naroda da smo se držali preciznih istorijskih brojki? Na čemu bismo gradili taj duboko ukorenjeni osećaj žrtve da su generacije učile da je beogradski kraj bio pod Osmanlijama oko 260 godina, Šumadija 330, Mačva nešto manje od 300? Žrtva naših predaka ne bi bila ništa manja, ali bez “zaokruživanja” na velikih 500 godina ostala bi samo istorijska činjenica, ne i građa za mit na kojem i danas gradimo opasne zablude.

Da je pogubno gledati na sadašnjost, a naročito na budućnost isključivo kroz prizmu žrtve, nedavno je kratko poentirao Aleksandar Vučić u intervjuu za popularni kanal Face TV iz Sarajeva. Nije išao toliko daleko da pominje Osmanlije, ali nije ni morao. Sindrom od kojeg pate mnogi na Balkanu, o kojem je govorio, ne razlikuje se po istorijskim epohama. On ima iste posledice i kada govorite o osmanskom periodu, i o oba svetska rata, ili o ratovima 90-tih godina. Zajedničko je to da ste bar nekad bili žrtva i da samo na tome želite da izgradite svoju sadašnjost, a naročito budućnost. Zato što ste ubeđeni da vam status žrtve pruža dovoljno prava da ne radite ništa sa svojim današnjim i sutrašnjim životom, jer je neko drugi (dželat) dužan da o tome brine i da za to plati.

Kaže srpski predsednik da su i Srbi, pa i on lično do 90-tih godina patili od tog sindroma, ali da se naročito mnogi Bošnjaci suočavaju sa tim problemom i danas, “predstavljajući sebe kao žrtve, bez pogleda u budućnost i bez racionalizacije sadašnjosti”. Mnogi u BiH su ovu poruku verovatno doživeli kao surovu, ali bilo bi dobro da je shvate kao prijateljsku i upućenu od čoveka koji priznaje da je i sam prošao kroz takvu fazu i da je uspeo da je prevaziđe. BiH je i dan-danas, četvrt veka od kraja rata zemlja u kojoj prošlost i žrtve određuju njenu sadašnjost i budućnost. Ona je nefunkcionalna, između ostalog, i zbog duboko ukorenjenog odnosa prema sebi kao žrtvi, koji je parališe da napravi iskorak i uhvati se rešavanja realnih problema. Žrtve rata u BiH su realne, podnela su ih sva tri naroda, i nijedan od njih ih neće zaboraviti. Ali to sećanje već predugo traje kao glavni društveni narativ, koji se kod mnogih izvitoperio u političku platformu, blokirajući pokušaje da cela zajednica iskorači u budućnost i prihvati se posla.

U Evropi nema nacije koja u novijoj istoriji nije pretrpela teško stradanje i bila žrtva, ali nijedna od njih nije zbog toga klonula, zakopala se u toj strašnoj prošlosti, oplakujući mrtve i ruševine, očekujući spas od nekog drugog kao njegovu obavezu. Takvo očekivanje jednostavno nije realno i pogubno je po onoga ko se tome nada. Vučić je upravo o tome govorio, iako je time rizikovao da bude krivo shvaćen i kod mnogih u Srbiji, pa čak i od nekih svojih pristalica, koji su još uvek ubeđeni da su Srbi kroz istoriju podneli toliko žrtava da ne bi trebalo prstom da mrdnu do sudnjeg dana, a da im plate, penzije, putevi i bolnice stižu od onih koji su ih učinili žrtvom.

Njegov, možda riskantni, obračun sa ovom razornom crtom našeg mentaliteta, počeo je, ustvari, mnogo pre intervjua za bosansku televiziju u kojem je o tome direktno govorio. Počeo je od trenutka kada je došao u poziciju da donosi odluke u ime svih građana, a one se već godinama direktno konfrontiraju sa mentalitetom žrtve, koja smatra da joj zbog toga neko nešto duguje. Znajući da u današnjem svetu ne postoji dužničko-poverilački odnos između žrtve i dželata, Vučićeva politika okrenula se “ovozemaljskim” standardima i donela rezultate. Žrtve u Srbiji u međuvremenu niko nije zaboravio, a zemlja je postala ekonomski, politički i razvojni lider regiona, kako je opisuju u najuticajnijim svetskim centrima. Kada napornim radom uspete da prevaziđete sindrom žrtve, onda sa lakoćom možete da odbacite svaki pokušaj da se neko okoristi o vašu nekadašnju slabost. Upravo je to, na primer, bila ideja famoznog “non papera” o novoj podeli na Balkanu – pokaži im neke nove, sulude granice, svi će uglas vikati da su oštećeni i žrtvovani i dugo se neće baviti ničim drugim. Možda je negde upalilo, ali u Srbiji sigurno nije. Ovde su žrtve već neko vreme ostavljene sećanju i poštovanju gde im je i mesto, one su razvlašćene iz vođenja zemlje i njenog razvoja, a taj posao preuzeli su živi ljudi okrenuti budućnosti.