Čak i ako neko bude pokušao, teško će proći “vađenje” da na Zapadu nisu znali ko je Albin Kurti i šta sve mogu da očekuju od njega. Njegov susret sa Metjuom Palmerom i Miroslavom Lajčakom početkom nedelje u Prištini, bio je prilika da neko od prištevaca postavi na Fejsbuk fotografiju snimljenu u Vašingtonu 1997, na kojoj su dugokosi student Kurti, mladi diplomata Palmer i Kurtijev kolega, kasnije ministar Bujar Dugoli. Valjda kao lepu uspomenu na “herojske” dane.

Najmanje 24 godine traje poznanstvo Albina Kurtija sa najuticajnijim svetskim adresama, kakva je Stejt department, na primer. Ali otkako je postao političar broj jedan u Prištini, kao da više niko ne može da ga prepozna. Liberalni evropski političari i mediji slavili su oba njegova dolaska na vlast, kao prekretnicu iz posleratnog ka modernom, evropskom Kosovu. Opisivali su ga kao levičara, borca protiv korupcije i kriminala, čoveka bez opterećujuće ratne prošlosti. Bila je to slika koju su želeli da vide, a ona stvarna bila je i još uvek je prava noćna mora. Ekstremi nacionalista, koji sanja o ujedinjenju svih Albanaca, populista koji je dobio glasove kao jedina antisistemska opcija, čovek koji iskreno želi da se Prištini skinu s vrata svi stranci, a da se dijalog sa Beogradom momentalno prekine.

To je isti onaj Albin Kurti koji je bacao suzavac usred kosovske skupštine, tražeći da sve međunarodne misije napuste Kosovo, a da ljudi iz vlade prekinu pregovore sa Beogradom i Evropskom unijom. To što je od ekstremne opozicije postao vlast, nije promenilo ništa u njegovom ekstremnom političkom ponašanju, ma koliko su ga pratili nalickani evropski izveštaji i komentari o tome da je sa njim u Prištinu došao sveži politički vetar.

Kad je pravio prve zvanične, premijerske, sastanke ispod zastave Republike Albanije, gledali su mu kroz prste, jer se valjda još nije bio navikao na protokole nove funkcije. A gafovi su se samo nizali, sve do skandaloznog učešća njegovog “Samoopredeljenja” na nedavnim izborima u Albaniji i njegovog glasanja u Tirani. Ljutili su se zbog toga i u Tirani, a šokirana je bila čak i Viola fon Kramon, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo i veliki navijač Kurtija i njegovog “novog Kosova”.  

Sa Kurtijem nema iznenađenja. Ni sada kada se sprema za prvi odlazak u Brisel gde će morati da razgovara sa Aleksandrom Vučićem. Sprema se za put na koji, doskora, nije ni sanjao da će otići, jer se protiv tih pregovora borio kao protiv crnog đavola. Ali pošto će ipak morati, hajde da bar od njih napravi lakrdiju. A šta je nego lakrdija njegovo očekivanje da briselski sastanak ne treba da bude nastavak dosadašnjeg dijaloga, nego potpuno novi početak? Šta je bilo, više ne važi, idemo u potpuno nove razgovore, sa novim principima, Kurtijevim, razume se. A naročito ne važi formiranje Zajednice srpskih opština.

Kurtijev bezobrazluk, a možemo s pravom reći ludilo, nije rezultat nekakvog predizbornog ponašanja i podilaženja biračima, kao što su se ranije nadali i tešili se na Zapadu. Sada se vidi da njegovo ponašanje ima neko latinsko ime u medicini,, ali s tim će morati da se nose. Od srpskog predsednika su dobili kratku i hladnu poruku – Kurti ne treba da dolazi ako misli da se neće razgovarati o ZSO i da će Srbija prihvatiti Republiku Kosovo, a da ni Vučića ne treba da pozivaju u Brisel ako misle da će da prihvati Kurtijeve ludorije.

Vučić ne može da bira ko će mu biti sagovornik iz Prištine, o tome govori već godinama i isto toliko dugo odlazi u Brisel gde se s druge strane stola promenila čitava prištinska politička scena. Sad je došao na red i Albin Kurti, čovek koji misli da će i Vučić i Evropska unija i SAD pocepati sve o čemu se razgovaralo i sve što je dogovoreno proteklih deset godina i krenuti od nule. Jer to traži Kurti, ubeđen da istorija počinje od njega.

Srpski predsednik sigurno neće gubiti vreme da u Briselu izigrava psihoterapeuta. To je i najavio, rekavši da će u vezi sa ZSO njegova reakcija biti oštra prema nepoštovanju međunarodnih sporazuma sklopljenih pod okvirom EU. A da dijalog ne bi sleteo u provaliju, o čemu sanja Kurti, neko od posrednika će ipak morati da pokaže talenat za medicinu.

Bilo bi vređanje inteligencije ako bi nas EU i Amerika po ko zna koji put uveravali da ne mogu da utiču na ponašanje političara iz Prištine i njihove česte izlive destrukcije. Baš kao onih godinu i po kada je Ramuš Haradinaj držao spuštenu rampu za srpsku robu i tražio taksu od 100 odsto, a na Zapadu se pretvarali da su nemoćni. Kako je, na primer, samo zbog jednog tvita Donalda Trampa zavladao istinski strah na Kosovu, kada im je zaprećeno da će američka vojska da se povuče iz Kfora?

Polovinom juna u Briselu imaju dobru priliku da otrezne Albina Kurtija i da mu lepo objasne da njegov radikalizam i antisistemsko ponašanje mogu da mu donesu pobedu na izborima, ali da sa takvim navikama ne može van Kosova. Neko će to morati da mu kaže, jer on to još uvek ne shvata, pa čak ni kada je ekspresno razvlašćen posle samo dva meseca prethodnog premijerskog mandata. Kurtijevo disciplinovanje biće težak posao za Palmera i Lajčaka, ali to je zadatak primeren njihovom diplomatskom kalibru, a naročito autoritetu Amerike i EU koje predstavljaju. Sve drugo bio bi amaterski šou, koji nikoga ne bi mogao da uveri da su dve najveće svetske diplomatije nemoćne pred novim hirom iz Prištine.    

U poznatom filmu Engleski pacijent bilo je potrebno mnogo vremena da se utvrdi  identitet pacijenta sa teškim opekotinama smeštenog u napuštenom italijanskom manastiru. Ovom, američkom pacijentu sa početka teksta, identitet se zna, kao i njegov karakter, koji se vremenom nije menjao. Sa tom razlikom što on iste opekotine u glavi ima i danas, pokazuje se nezalečene. Palmer i Lajčak će morati da budu dr Haus ako zaista žele da ova njihova misija bude uspešna.