I Nikola Pašić i Esad paša imali su ideju da povežu Srbe i Albance, u to vreme najčvršćom i najefikasnijom vezom – železnicom. Davne 1914, deo njihovog tajnog sporazuma, potpisanog u Nišu, bio je i gradnja pruge od Srbije do Drača. Međutim, rat, opšta međunarodna pometnja i političke smicalice učinili su da od ovog projekta ne bude ništa, ali dobra ideja ume da čeka onoliko koliko je potrebno da bi postala stvarnost. Makar i 107 godina.

Toliko je trajao vakum u kojem u odnosima Srba i Albanaca nije bilo nijednog strateškog koraka napred. Toliko već traje period u kojem dva najveća balkanska naroda, svako na svojoj strani, beleže isključivo mrtve, raseljene i uhapšene kada je reč o protoku ljudi, a od protoka kapitala srušene kuće i spaljena imanja. Preostale dve fundamentalne slobode zajedničkog evropskog tržišta – protok roba i usluga svesno nećemo pominjati, ne samo zato što su beznačajne između Srba i Albanaca, već što su jednako tragične svih proteklih 107 godina.

Albanski premijer Edi Rama pomenuo je nedavno četiri evropske slobode u kontekstu Srba i Albanaca, ali bez pominjanja mrtvih i uhapšenih, rušenja i spaljivanja. Postavio ih je kao alternativu etničkim podelama i čvrstim granicama, konceptima koji su do sada prevladavali u odnosu dva naroda: “Dati svima priliku da budu slobodni da se kreću, trguju, da imaju mogućnost da pomeraju kapital, usluge i, po meni, tu se radi pre svega o ukidanju granica”.

U jednom od do sada najotvorenijih intervjua za “srpsko tržište” (Euronews Srbija), albanski premijer žestoko je zagovarao i srčano branio projekat mini-šengena, koji je pokrenuo sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem i makedonskim premijerom Zoranom Zaevom. U oktobru će se navršiti dve godine otkako su njih trojica u Novom Sadu otvorili priču o mini-šengenu, odnosno o zoni otvorenih granica za četiri evropske slobode, maloj imitaciji evropskog integrativnog modela zajedničkog tržišta.

Ali i pre inicijative o mini-šengenu, Srbija i Albanija pokušale su da na novi način urede svoje odnose, jer su procenile da možda ipak postoji alternativa stogodišnjem konfliktu. Sa prvim velikim sastankom poslovnih ljudi iz Srbije i Albanije u Nišu 2016. (Vučić i Rama bili su pokrovitelji) poklapa se početak velikog rasta međudržavne robne razmene. Od tada do danas ona je porasla za čak 70 odsto, a u međuvremenu oko hiljadu srpskih firmi uspostavilo je biznis sa partnerima iz Albanije. Građani obe zemlje mogu da prelaze granicu bez pasoša, odnosno samo sa ličnom kartom. Prošle, pandemijske, godine, u Albaniji je letovalo pet do šest puta više srpskih turista nego godinama pre toga.

Apsolutne brojke su i dalje male, trgovina i investicije nisu velikog obima, broj turista je i dalje nizak, ali trendovi rasta su zapanjujući. Oni pokazuju da imamo na delu veliko otvaranje Srbije i Albanije jedne prema drugoj. Barijere padaju i uskoro će samo od Srbije i Albanije, od njihovih poslovnih interesa zavisiti da li će i koliko iskoristiti mogućnosti koje im se pružaju. Baš kao između bilo koje druge dve zemlje koje žele da sarađuju i imaju otvorene granice.

Da li će, međutim, ovaj oprobani recept za obostrani napredak biti dovoljno delotvoran protiv duboko ukorenjenih predrasuda, mitova, ali i nerešenih političkih pitanja? Moguće je da će ekonomsko otvaranje kolabirati pod snagom kosovskog pitanja, na primer, ili animoziteta koji su se taložili kroz istoriju. Ali, vredi pokušati.

Srbija i Albanija u bliskoj budućnosti sigurno neće približiti stavove oko Kosova. Čak ni onda kada (ne ako) Beograd i Priština budu sklopile kompromisni sporazum na kojem se radi već čitavu deceniju. Ali da li je to barijera koja treba da drži na čekanju ekonomsku saradnju, protok ljudi, robe i kapitala? Trendovima rasta koji probijaju plafon pokazalo se da za takvo čekanje nema nikakvog razloga. Nema razloga ni za čekanje na gradnju auto-puta od Niša do Drača, osim ako ti “razlozi” nisu u sferi okoštalih mitova da će se Albanci okoristiti o Srbiju i da Srbi ne treba sa njima da imaju nikakva posla.

Projekat otvaranja vode dvojica pragmatičnih lidera, Srbin i Albanac, na osnovu precizne računice koja im se poklopila. I jedan i drugi žele da integrišu svoje zemlje u Evropu, a to ide dosta sporo. Šta možemo da uradimo u međuvremenu da to ne bude puko čekanje, uz povremene ćuške ispod rebara, jer tako Srbi i Albanci rade jedni drugima već jako dugo? Odgovor je u otvaranju, gde god je moguće, gde god za to ima opipljivog razloga i gde god to donosi korist i jednima i drugima.

I Vučić i Rama imaju za ovakvo otvaranje podršku svojih građana. Oni se već godinama sastaju, razgovaraju, sarađuju, biraju reči kad govore jedan o drugom i za to ih niko ne kažnjava, naprotiv. Vučić u Srbiji ima veću podršku nego što je imao pre prvog sastanka sa Ramom, a Albanac je u aprilu ponovo pobedio na izborima, iako već godinama radi zajedno sa Vučićem. Srpski predsednik je po mnogo čemu bliži partner Ediju Rami nego što je to Aljbin Kurti, iako bi po istoriji, predanju, nacionalnom osećanju moralo da bude drugačije.

U Raminoj Tirani bili su zaprepašćeni Kurtijevom avanturom kada je ne samo došao da glasa u albanskoj prestonici, već je na aprilskim izborima kandidovao svoje Samoopredeljenje za parlament Albanije. Ovaj nacionalni ekspanzionizam iz 19. veka nema nijednu dodirnu tačku sa pro-evropskom Albanijom 21. veka koju gradi Edi Rama. A gradi je zajedno sa Aleksandrom Vučićem, ne u konfliktu sa njim. Važi i obrnuto.

Jako liderstvo Vučića i Rame, podudarnost njihovih vizija i strategija za Balkan, a naročito za raspetljavanje izuzetno komplikovanih i kontaminiranih odnosa Srba i Albanaca, važna je istorijska šansa, koja se ne ukazuje često i bila bi tragedija ako bi bila propuštena. Srbi i Turci bi i dan-danas bili zaokupljeni mitovima, zulumom, hajducima i naticanju na kolac, da se u jednom istorijskom trenutku na istoj frekvenciji nisu našli Aleksandar prvi i Kemal-paša Ataturk. Presekli su nerazmrsive istorijske čvorove i otvorili potpuno novi put za dve velike balkanske države. Beograd i Tirana imaju šansu da ponove ovu dobru istorijsku situaciju, a njihovi lideri već rade na tome.

Možda će završetak poslednjeg od 384 kilometra dugog auto-puta između Niša i Drača biti satisfakcija Pašiću i srpskom prijatelju, Albancu Esad-paši za njihov nikada ostvaren projekat “Jadranske pruge” na istoj trasi. Ali bolje je da ostane bez istorijske patetike i da služi onoj svrsi zbog koje je i napravljen – brzom, bezbednom i neometanom kretanju ljudi i robe između dve bliske države. Tako ga, barem, vide lideri Srbije i Albanije u 21. veku i zato ima šansu za uspeh.