Aleksandar Vučić, Miroslav Lajčak, Žozep Borel i njihovi saradnici dobro su prošli na novoj rundi dijaloga o Kosovu u Briselu, jer je Albin Kurti “samo” ponovio svoja stara zalaganja da Zajednica srpskih opština ne može da se uspostavi. A mogli su da se nagutaju suzavca, da budu poliveni belom farbom, ili da im neko demolira salu za sastanke i počupa mikrofone, jer to su do sada bili stalni Kurtijevi prateći “argumenti” za stav da ZSO ne može da postoji. Čovek se, ipak, promenio u tom smislu otkako je došao na vlast i to je za svaku pohvalu.

Dakle, još uvek nema suzavca, uličnih demonstracija, okršaja sa policijom i rasturanja konferencijskih sala, ali niko oprezan to ne može da isključi ako se pogledaju prve reakcije Zapada na Kurtijevo odbijanje da uopšte razgovara o ZSO. Prvo američki, a odmah potom i britanski ambasador na Kosovu podsetili su Kurtija, u prilično oštrom tonu, da je formiranje ZSO obaveza Kosova i da ta obaveza mora da bude ispunjena: Potpisali ste, glasali ste, usvojili ste – sprovedite, glasila je nimalo nežna poruka ambasadora Kosneta (SAD) i Ebota (Britanija) odmah pošto se kosovski premijer vratio kući sa briselskog sastanka na kojem je prvi put učestvovao.

I zaista, kosovske institucije su sprovele punu proceduru za prihvatanje dva briselska sporazuma, 2013. I 2015, kojima se predviđa formiranje Zajednice srpskih opština. Te dokumente potpisali su predstavnici njihove vlade i time preuzeli obavezu da ih sprovedu. Zatim je njihova pravna snaga “pečatirana” potvrđivanjem u Skupštini Kosova i to dvotrećinskom većinom. Treba podsetiti da briselski sporazumi nisu prošli ovakvu proceduru u Beogradu, odnosno nisu potvrđeni u Skupštini.

Sve to vreme Kurti i njegovo “Samoopredeljenje” borili su se protiv briselskih sporazuma, a naročito protiv ZSO, kako verbalno, tako i fizički. Ta borba je bez sumnje donela dosta glasova i da je nije tako uporno vodio Kurti verovatno ne bi došao (po drugi put) na vlast i na premijersku funkciju. Ali to, samo po sebi, ne znači da su ciljevi te borbe ispravni, a naročito nisu ostvarivi. E na to su ga podsećali u Briselu, a naročito po povratku u Prištinu.

Ne samo da mora da formira ZSO, Kurti je od ambasadora SAD Kosneta dobio mnogo duži podsetnik šta Kosovo (i Kurti) misle o sebi, a šta Kosovo zaista jeste, i to podsećanje nije bilo nimalo nežno. Podsetio ga je, naime, da ako zaista želi da bude nezavisna država, kao što misle, Kosovo mora da se odvikne od toga da Zapad upumpava pare i da priskače kad god dođu neki problemi – “to neće trajati večno”.

Podsećanje Kurtija na to šta je realnost, traje, praktično, od njegovog prvog premijerskog dana. Krenuo je sa idejom da je dijalog sa Beogradom nevažna stvar, da je tek šesti prioritet njegove vlade, da bi ga ubrzo prijateljski ubedili da je to ustvari glavni posao koji očekuju od njega. Šesti prioritet je ubrzo postao četvrti, a ovih dana se prijateljsko ubeđivanje obistinilo i briselski dijalog je ipak postao glavni posao nezadovoljne vlade u Prištini i njenog predsednika.

Po uzoru na promene na lestvici prioriteta, i ZSO će svakako biti posao kojim će se baviti Kurtijeva vlada. Ili možda neka druga, ali ova jedina obaveza koju je Priština preuzela po briselskim sporazumima moraće da bude ispunjena. Sa ili bez Kurtija. Dugogodišnje vajkanje da je kosovski Ustavni sud 2015. godine, na zahtev tadašnje predsednice Atifete Jahjaga, odbacio ZSO kao neustavnu kategoriju, jer nije multietnička, danas više nema nikakav efekat. Pokušava i Kurti da se pozove na tu odluku i brani svoje protivljenje ZSO, ali čak i u EU više nemaju sluha za to. U Briselu su još ranije saopštili da se ta presuda Ustavnog suda pogrešno tumači u Prištini i da tamošnji Ustavni sud nije rekao da se Zajednica ne može uspostaviti. A američki ambasador Kosnet je tu još direktniji, rečima da ova obaveza mora da bude ispunjena, jer “istorija ne počinje danom kad je formirana Kurtijeva vlada”.

Dugogodišnje izvrdavanje Prištine da formira ZSO očigledno je kulminiralo do tačke da direktno ugrožava briselski dijalog, koji je posle duge pauze i uz velike muke EU i SAD protekle nedelje konačno obnovljen. To je već previsoka cena koju bi Zapad trebalo da plati za autistično ponašanje kosovskog premijera. Aleksandar Vučić je godinama odlazio u Brisel sa vrlo jasnom i nepromenjenom prvom tačkom dnevnog reda – ZSO. Ne samo što je to najvažnije pitanje za Srbiju i kosovske Srbe, već i zato što je to jedina dogovorena i potpisana tačka koja nije sprovedena. Upozoravao je kao papagaj da izvrdavanje ovog sporazuma može da ugrozi ceo proces, ne zbog Srbije, već isključivo zbog Prištine. I to se na najočitiji način dogodilo u Briselu pre nekoliko dana, gde je Kurti očajnički pokušao da isprovocira Vučića da napusti pregovore. Kosovskim Albancima i njihovom premijeru ostaje “košmar” da se late formiranja ZSO i to ne u beskraj, već “sa određenim osećajem hitnosti”, kako je upozorio ambasador SAD u Prištini. Da li će ih to koštati glasova, podrške, možda čak i visokih funkcija, to više nikoga van Prištine ne interesuje. Formiranje ZSO postaje prioritet broj jedan u okviru najvažnijeg prioriteta, a to je dijalog sa Beogradom. Sve suprotno od početne Kurtijeve pozicije, ali – uzmi ili ostavi.