Služi kao babaroga, za plašenje svih oko sebe, o njemu se govori samo kao o tempiranoj bombi koja u nekom trenutku može da se aktivira, bilo spolja ili iznutra. Sandžak je već tri decenije prostor o kojem se razmišlja, govori i radi samo kao o pitanju bezbednosti, veoma retko o njegovoj ekonomiji i razvoju, a skoro nikad o dnevnim problemima njegovih ljudi, njihovim planovima i potrebama. Koliko puta smo čuli da je “Sandžak sledeći”, tu pretnju da nelegalnom secesijom Kosova od Srbije nije stavljena tačka na dezintegraciju zemlje? U svakoj stranoj analizi o Balkanu u poslednjih nekoliko decenija, ovaj deo Srbije opisuje se samo kao “miran, ali nestabilan”, a njihovi autori i prepisivači ne ulažu nikakav napor da odu bar korak dalje i da pomenu bar reč o sandžačkoj ekonomiji, kamoli o bogatoj kulturnoj baštini.

Nikome ne odgovara ovakav imidž Sandžaka. Srbiji nikako, jer je često prinuđena da se brani od ovakve percepcije jednog dela njene zajednice, ekonomski nerazvijene, gde su međuetnički odnosi zategnuti, a maksimum očekivanja da se održi mir. Naročito ne odgovara stanovnicima Sandžaka, ma koje nacionalnosti, jer će ih svako pre pitati – jesi li bezbedan ili ugrožen, nego kako ti ide posao ili školovanje.

Nekome ipak odgovara da Sandžak večno ostane “područje sa posebnim potrebama”, bezbednosno rizična zona za koju moraju da važe drugačija pravila, a naročito imidž žrtve i siromaška. Borba za političku prevlast u Sandžaku u poslednjih 30 godina nije bila borba za njegov razvoj. To je bila borba za ekskluzivno pravo upravljanja ovim regionom, kao taocem trgovačkih interesa njegovih lokalnih vođa. Ovakav kakav je danas i kakav je bio u poslednjih 30 godina, Sandžak je predmet unutrašnjih osvajačkih ratova, on je plen koji pobedniku daje važan ucenjivački kapital pred Beogradom. On osvajaču omogućava da traži državne privilegije, jer u suprotnom “svašta je moguće”.

Ova jednostavna igra sa Sandžakom i oko njega traje previše dugo, ali je do sada uvek uspevala. Plen se selio, ponekad čak i delio, samo između trojice neprikosnovenih sandžačkih vođa – Sulejmana Ugljanina, Rasima LJajića i Muamera Zukorlića. Samo su oni gospodarili Sandžakom u protekle tri decenije i samo njihovom zaslugom ovaj region decenijama ne menja sliku – siromašno, bezbednosno trusno područje, gde etničke napetosti ne daju da se krene napred. Ta slika bila je njihova ulaznica za visoke državne funkcije i uticaj koje sa sobom nose, pri čemu se Sandžaku i njegovim ljudima nije vraćalo ništa. A i zašto bi? Ne treba menjati strategiju koja velikoj trojci donosi rezultat.

Koliko god zato nisu iznenadile scene sa šovinističkim divljanjem na utakmici Novog Pazara i Partizana, jer ih gledamo godinama, mogla je da iznenadi reakcija predsednika Vučića na te događaje. Kažemo – “mogla da iznenadi”, jer njegov komentar da je reč o “izlivu stvarnih, realnih emocija” i da “mi Srbi treba da se zapitamo zašto deo Bošnjaka toliko loše želi Srbiji” govori o sasvim drugačijoj strategiji beogradskog vrha prema Sandžaku u odnosu na sve što smo gledali poslednjih decenija. I ne samo to, Vučićeva promišljena reakcija na navijačko pljuvanje, samo je deo njegovog potpuno novog pristupa ovoj regiji, a taj pristup traje već godinama, i često se potcenjuje.

Vučić menja kompletnu sandžačku priču, onu na koju smo već oguglali i u kojoj se menjaju samo imena lokalnih gospodara. Korak po korak. On dobro zna da će Sandžak postati nešto drugo samo ako se ekonomski i socijalno integriše i ako prva asocijacija na ovaj region prestane da bude bezbednost, a postane kvalitet svakodnevnog života. Nekada to radi porukama, poput ove o besu “navijača”, nekada gestovima kao kada je za vreme junske vojne vežbe došao u peštersko selo Buče, razgovarao sa meštanima i dao ličnu donaciju za džamiju koja se gradi već devet godina. A najviše menja sandžački imidž “lošeg momka” forsiranjem ulaganja u taj kraj, u promenu njegove ekonomske pozicije na mapi Srbije i najbližeg susedstva. Zato će auto-put prema Crnoj Gori proći kroz nerazvijeni deo inače nerazvijenog Sandžaka, zato je uz podršku Emirata novopazarska bolnica dobila najsavremeniji dijagnostički centar, a uz podršku Turske nove regionalne puteve. Promena Sandžaka i njegove dosadašnje slike dešava se i onda kada se on i ne pominje direktno. Ogromnu promenu za region doneće gradnja auto-puta prema Sarajevu, na koji će se ljudi iz Sandžaka direktno uključivati i prepoloviti svoje putovanje do prestonice BiH na dva i po – tri sata. Novim auto-putem prepoloviće i vožnju do Beograda, takođe na dva i po sata. I sami će dolaziti lakše do dva glavna grada u koja najčešće putuju, ali što je još važnije, približiće Sarajlijama i Beograđanima svoje gradove, poslove, svoj turizam i tranzit.   

Vučić je prvi srpski lider koji je pravilno zaključio da se problemi ljudi u Sandžaku ne razlikuju od problema koje imaju bilo gde drugde u Srbiji. I da za njihovo rešavanje mora biti primenjen nacionalni, a ne lokalni pristup. Biti siromašan u Sjenici isto je što i biti siromašan u Trgovištu ili u Beloj Palanci, i odgovor na to siromaštvo mora biti isti – bolja infrastruktura, koja dovodi zaposlenje, bolje zdravstvo i obrazovanje, udobniji život. To je jedini način za konačnu de-sekuritizaciju Sandžaka, za njegov obrt od bezbednosno rizičnog u mesto poželjno za život. Vučićev poduhvat u tom pravcu je uveliko u toku, on će nailaziti na povremene otpore, kao što je i slučaj sa nedavnom utakmicom, ali ishod će biti potpuno izvestan. Sandžak, ili Raški okrug, će se podizati sa ekonomskog dna srpskih regiona (sada je treći otpozadi po učešću u BDP-u), a taj rast zakonito dovodi do opadanja svih drugih tenzija, pa i nacionalnih i verskih, u kojima njegovi ljudi žive već decenijama. Baroni njegove zaostalosti i bezbednosnog rizika sada po prvi put imaju razlog da brinu za svoj plen.