Članak prof. dr Orhana Dragaša objavljen u naučnom casopisu “The Romanian Journal of Society and Politics”.
Denacifikacija denacifikatora: Neo-nacisti kao jedina međunarodna podrška Putinovoj agresiji na Ukrajinu
Apstrakt
Denacifikacija kao jedan od proklamovanih ciljeva ruske agresije na Ukrajinu proističe iz koncepta “Ruski svet”, ideološke baze na kojoj se gradi unutrašnji socijalni model Rusije, a naročito njena pozicija u odnosu na svoje okruženje i na svet. Taj model ima mnoge sličnosti sa sistemom koji je u Nemačkoj uspostavila Nacional-socijalistička partija 1930-tih godina i mnoge paralele koje nekadašnju Nemačku i današnju Rusiju povezuju kao agresivne i imperijalne sile. Civilizacijska superiornost, nacionalna homogenizacija, kult vođe, militarizam, suprotsavljanje vrednostima zapadne liberalne demokratije, povratak “istorijskih teritorija”, samo su neke od zajedničkih karakteristika ova dva sistema. Agresija Rusije na Ukrajinu ogolila je činjenicu da ovaj poduhvat ima međunarodnu podršku isključivo od neo-nacističkih grupacija od Amerike do Istočne Evrope. Ta podrška je rezultat dugogodišnjeg ulaganja ogromnih ruskih resursa u diskreditovanje institucija liberalne demokratije, podrivanje zajedništva zapadnih integracija i preoblikovanja narativa u kojem će se Rusija kao jedan od pobednika nad nacizmom u Drugom svetskom ratu osećati da ima dovoljan kredit da se pretvori u suprotnost, protiv koje se borila i pobedila pre 80 godina.
Ključne reči: Rusija, Ukrajina, Ruski svet, neo-nacizam, ekstremizam, imperijalizam, konflikt, agresija, EU, Istočna Evropa, Balkan
Ukrajina jednom mora biti uništena kao nacistički Rajh
(Patrijarh Kiril, poglavar Ruske pravoslavne crkve)
1. Uvod
Uz demilitarizaciju, drugi proklamovani ratni cilj Rusije na početku invazije na Ukrajinu bila je “denacifikacija”. Ova dva cilja je saopštio ruski predsednik Vladimir Putin 24. februara, na dan kada je počela invazija na Ukrajinu definišući ih kao “svrhu ove specijalne vojne operacije” . Ovi termini postali su od tog trenutka okosnica ruske propagande i narativa u okviru kojih se vodi akcija u Ukrajini, tih izraza se čvrsto drže državni i vojni zvaničnici, svi mediji u Rusiji, ali i njihove pristalice širom sveta, koji opravdavaju i podržavaju rusku invaziju.
Dok je “demilitarizacija” relativno lako shvaćena kao motiv za agresiju, jer ima vojnu sadržinu i može da zvuči kao opipljiv razlog za nečiju oružanu akciju, “denacifikacija” je izazvala dosta iznenađenja i neverice širom sveta. Otkuda borba protiv nacista u odmaklom 21. veku, skoro osam decenija nakon njihovog vojnog i političkog uništenja? Šta znači “denacifikovati” nekoga, a naročito “denacifikovati” celu jednu zemlju, i to jednu od najvećih evropskih država? Kako će vojna operacija sa ovakvim ciljem moći da se okonča, ko će moći da izmeri da je stepen “nacifikacije” Ukrajine sveden na nulu?
Okupacija je jedini realan cilj koji je Rusija imala na umu. Ne može se denazifikovati i demilitarizovati velika zemlju i vratiti se kući. Stoga je istinski cilj bio aneksija Ukrajine i uništenje i zarobljavanje svakog ko se suprotstavi Rusiji. Zbog toga su Putin i njegove propagandne kuće uvek insistirale da Ukrajina ne postoji i da je to u stvari Rusija.
Teško je dati racionalne odgovore na ova pitanja, ali objašnjenje se nazire ako u pomoć dozovemo psihoanalizu. Stvari postaju jednostavnije i logične kada pitanje “denacifikacije” posmatramo kao vid projekcije, jednog od najčešćeg mehanizma odbrane samog sebe od sopstvene neprihvatljive podsvesti.
O “denacifikaciji” govori lider jedne nacije (Putin) projektujući je na svog neprijatelja (Ukrajinu) zato što pokušava da se odbrani od sopstvene podsvesti, pokretane egom, koja mu kaže da je on, a ne neko drugi – nacista.
Glorifikacija ruske kulture, proglašavanje Rusije alternativnom civilizacijom uz istovremenu, apsolutno pristrasnu i militarističku kritiku zapadnih zemalja od strane ruske propagande, nije ostavljala sumnje da ruska doktrina tzv. „Ruskog sveta“ nije ništa drugo do savremeni fašizam.
Stari fašizam je koristio simboliku, spiritualizam i veličanje vojne moći. Novi ruski fašizam (rusizam) koji na sličan način obožava mrtve (pale vojnike tokom Drugog svetskog rata), napravio je kult od same pobede i uspeo da ujedini taj kult sa Ruskom pravoslavnom crkvom.
2. Nacistička Nemačka – Putinova Rusija, lik u ogledalu
Mnogo je paralela između današnje Rusije koju je kreirala dvadesetogodišnja vladavina Vladimira Putina i nacističkog pokreta koji je oblikovao Nemačku u prvoj polovini 20. veka. Agresija na Ukrajinu je mnoge od tih sličnosti izbacila na površinu i učinila ih vidljivom globalnoj populaciji.
Kao što je Hitler svojevremeno homogenizovao naciju i učinio je saradnikom u kreiranju lažnog narativa sa kojim je mogao da krene u osvajački rat, predstavljajući ga kao opravdan, tako je i Putin u dugom periodu oblikovao javnost u svojoj zemlji, praveći od njih partnera u stvaranju zajedničke “realnosti”, koja daje razlog za osvajanje.
Međutim, Putin nije Hitler, niti je Rusija nacistička Nemačka. Umberto Eko je rekao da bi bilo vrlo jednostavno kada bi se neko pojavio u crnoj košulji i rekao da želi da pošalje sve Jevreje u koncentracione logore i formira državu na nacističkim principima . Tada bi sve bilo lakše jer bismo tačno znali sa kakvim zlom imamo posla i kako se protiv njega boriti. Između Putinove Rusije i Hitlerove Nemačke postoje zastrašujuće sličnosti, ali moramo biti svesni da pored brojnih, gotovo identičnih fenomenoloških karakteristika ova dva režima, između njih postoje i značajne razlike. Upravo otkrivanje ovih razlika, ma koliko naizgled bile male i nebitne za konačan ishod za žrtve ova dva zločinačka režima, čini osnovu strategije za borbu protiv Putinove agresije. Putinova operacija je dugo pripremana i sprovedena je u nekoliko pravaca.
Jedan krak ove kompleksne i dugotrajne operacija bio je usmeren na Rusiju iznutra. Sistematsko suzbijanje kritičke javnosti, kroz zabranu medija, pritiske, proganjanje pa i fiziku likvidaciju nezavisnih novinara (Ana Politkovska) ruska je svakodnevica za sve vreme Putinove vladavine. Isti recept se primenjuje i prema političkim protivnicima (ubistvo Borisa Njemcova, hapšenje i trovanje Alekseja Navaljnog). Eliminisanje protivnika bilo je još važnije u krugu bogatih Rusa, ako su pokazivali čak i nagoveštaj da bi mogli da se bave politikom, ili protivljenje društvenom i političkom modelu koji je diktirao Putin. Njihov spisak je dugačak, a načini obračuna brutalni, od ubistava do hapšenja. Brutalno je bilo i organizovanje sastanka predsednika Putina sa najvećim ruskim “oligarsima” na samom početku invazije na Ukrajinu, jer je to bilo primoravanje na vernost u “bratstvu u krvi”, i otvorena pretnja da se mora ostati uz nacionalnu stvar bez obzira na sankcije i ekonomsku štetu koju će doživeti.
„Ruski svet“ i „Ruski marševi“ imaju dugu istoriju. Čak je i Aleksej Navaljni bio organizator “Ruskih marševa”. To su bili skupovi alternativne desnice prepuni šovinizma, a možda čak i bukvalnog veličanja ruskog nacionalizma.
Pored zastrašivanja, rusko stanovništvo je godinama podvrgnuto strašnoj psihološkoj operaciji koja je trebalo (nažalost, u velikoj meri i uspela) da stvori robote spremne na sve u trenutku kada to „veliki vođa“ poželi.
Narativi koji se godinama nameću ruskim građanima mešavina su postsovjetske nostalgije, izmišljenih istorijskih priča o nekadašnjoj veličini i slavi carske Rusije, proslavljanju „Velikog otadžbinskog rata“ (Drugog svetskog rata), vojnim paradama koje su trebale da pokažu moć ruskog naoružanja, negodovanje zbog velike prevare i poniženja koje je „pokvareni i izopačeni Zapad“ naneo Rusiji, odbacivanje „zapadnih izopačenosti i propadanja“ i prihvatanje „tradicionalnih vrednosti ruskog naroda“, koji se uglavnom zasnivaju na izopačenom pravoslavlju i kultovima izmišljenim za tekuće potrebe.
Pored toga, veoma slične Hitlerjugendu u nacističkoj Nemačkoj, formirane su omladinske organizacije, kao što je pokret Naši, koje su trebale širiti ideologiju putinizma među mlađom populacijom i razvijati u njoj borbeni duh. Noćni vukovi, bajkerska organizacija koja okuplja kriminalce, izgleda posebno tragikomično, a svojom ikonografijom i izgledom neodoljivo podseća na kriminalnu grupu motociklista iz holivudskih distopijskih filmova B produkcije.
Ova psihološka operacija koju ruski režim sprovodi nad svojim građanima, ma koliko delovala nedosledno u svojim porukama i često glupa u svojim tvrdnjama, postigla je zapažen rezultat kampanjom zastrašivanja, jer ogromna većina Rusa podržava agresiju na Ukrajinu. Ideološka nit na kojoj se zasniva ova propagandna delatnost nalazi se u delima Aleksandra Dugina, kojeg svi poznavaoci prilika u Rusiji smatraju glavnim Putinovim ideologom.
Drugi krak godinama je usmeren na najuticajnije države Zapada, njihove javnosti, kao i pripadnike političke i ekonomske elite. Cilj dugogodišnje sistematske hibridne operacije bio je da se destabilizuju tradicionalne institucije liberalnih demokratija, unese sumnja u njihovu efikasnost i pravičnost, kao i da se u blok liberalnih demokratija unese rascep, pre svega na njihovom odnosu prema Rusiji.
U tu svrhu masovno je, sistematski i pod kontrolom države Rusije, manipulisan sajber prostor u najvećim državama Zapada, i to sa dosta uspeha. Brojni su dokazi da je predsednički mandat Donalda Trampa rezultat ruskog destruktivnog uticaja na američku javnost, u kojoj je, na primer za samo dve godine (od 2015 do 2017) 30 miliona korisnika socijalnih medija delilo i komuniciralo poruke koje su generisane iz ruske Agencije za internet istraživanja (IRA) . Ovakvih operacija bilo je i u Francuskoj, Britaniji, članicama Evropske unije, a sve zajedno imalo je za cilj da zapadni liberalni svet dočeka razjedinjen i dezorijentisan neku buduću rusku operaciju, koja će imati strateški geopolitički značaj. Baš kao što je agresija na Ukrajinu.
Kao što su nacisti u Nemačkoj kreirali alternativni svet sa Nemačkom u njegovom centru, Putinov režim je uspeo da ubedi rusko stanovništvo da pripadaju posebnoj civilizaciji, potpuno drugačijoj, pa i superiornijoj u odnosu na druge. U doba Hitlera ovaj koncept je dobio izraz u Trećem Rajhu, a u Putinovoj eri – u Ruskom svetu. Ovim konceptom se bave i razvijaju ga Kremlju bliski naučnici, medijski komentatori, umetnici i Ruska pravoslavna crkva još od 2000. godine kada Putin i dolazi na vlast, a svoju debi na terenu dobija s ruskom aneksijom Krima 2014. kada i sam Putin pravda tu akciju prirodom „Ruskog sveta“. Ovaj koncept u osnovi teži ujedinjenju Rusa, bez obaziranja na granice nezavisnih država, restauraciju nacionalnog jedinstva, a pre svega Rusiju i Ruse vidi kao zasebnu „civilizaciju“, koja se mora braniti od spoljnih sila, pre svega od Zapada.
Ideologiju „ruskog sveta“ kreirao je Aleksandar Dugin u knjizi „Četvrta politička teorija“ koju je objavio 2009. godine . Dugin je najoštriji protivnik liberalne demokratije, odnosno kapitalizma i svoju oštricu usmerava na fašizam i marksizam, kojima najviše zamera što nisu uspeli da slome liberalizam, već mu pomažu da opstane. Dugin smatra da je neophodna četvrta politička teorija, koja se zasniva na mitskom shvatanju naroda, kao nečega što postoji večno i proističe iz jezika, kulture, istorije i religije. Naravno, u njegovoj ultranacionalističkoj viziji, Rusi su ta velika istorijska nacija sa istorijskom misijom. Po njegovom mišljenju, Rusija mora da odbaci i fašizam i marksizam, koji je sprečavaju da se bori protiv liberalne demokratije, i da prihvati njegovu teoriju o narodu kako bi suzbila „zlo liberalizma koje i čoveka i ljude vodi u sigurnu propast“.
Jasno je da takva Duginova teorija ima svoje geopolitičko poreklo, što je objasnio u nekoliko svojih knjiga (kao što su Osnovi geopolitike (1997); Veliko buđenje protiv Velikog resetovanja (2021), člancima i intervjuima za medije. Dugin se zalaže za Evroaziju, zajednicu ljudi koji imaju zajednički jezik, kulturu, veru i „nacionalne vrednosti“, za razliku od atlantskog sveta. Dugin smatra da je glavna geopolitička misija Rusije da ospori dominaciju SAD u svetu i povrati sve „ruske“ teritorije. Dugin se snažno zalagao za aneksiju Krima, podržavajući separatiste u Donbasu i Lugansku, koje on naziva Novorusijom.
Dugin je u svom „memorandumu” objavljenom na društvenim mrežama naveo da rat Rusije nije rat sa Ukrajinom, već sa globalizmom kao planetarnom pojavom. Dugin smatra da je reč o ratu na svim nivoima, i ideološkom i geopolitičkom. Prema Duginu, najveći neprijatelji Rusije su unipolarnost, atlanticizam, liberalizam i antitradicionalizam. On opisuje rat u Ukrajini kao „veliko resetovanje” i borbu protiv evropskih lidera koji su deo atlantske elite.
Uticaj Aleksandra Dugina vidljiv je u Putinovom govoru održanom na početku agresije Rusije na Ukrajinu. Putin je negirao postojanje ukrajinske nacije, koja je nastala podelom ruskog naroda, naravno pod uticajem boljševika i kasnije Zapada. Kao odrednicu identiteta naveo je ruski jezik, koji je navodno zabranjen u Ukrajini. Putinovo pozivanje na istoriju, duhovnost, pa čak i misticizam deo je Duginovog rečnika, a čak su i reči „Anti-Rusija“, kojima je opisao svoje viđenje situacije u Ukrajini, vezane za Dugina.
U ovom konceptu stiče se čitav niz paralela sa nacizmom – osećanje potrebe da se povrate „istorijske teritorije“, nekada Sudetska oblast, danas Krim i Donbas, nekada Austrija, a danas Ukrajina. U oba koncepta, narodi se mobilišu i ujedinjuju oko principa „krvi i tla“, nekada germanskog, sada slovenskog, ruskog. Oba ideološka narativa neminovno rađaju kult ličnosti, jer je čvrsto, odlučno i patriotskog vođstvo jednog čoveka preduslov da istorijska misija bude obavljena, nekada Hitler, danas Putin.
Kao i nekada nacisti, tako i današnja Putinova Rusija, za svoje patnje i probleme okrivljuju Zapad, njegove ekonomske i demokratske tekovine, koje smatraju korumpiranim, nepravičnim, čak i nasilnim, a svakako usmerenim ka razaranju nekada nemačkog, a danas ruskog socijalnog modela. Kao što su Jevreji, u očima nacista, bili emanacija te opasnosti za nemačko društvo pod Hitlerom i smatrani su za entitet koji nema (i ne treba da ima) egzistenciju, tako i Putinova Rusija negira samobitnost Ukrajine i Ukrajinaca. „Ukrajina nikad nije imala tradiciju istinske državnosti”, rekao je Putin na dan početka ruske invazije, potpuno u skladu sa narativom koji godinama emituje njegova propaganda prema kojem su i Ukrajinci neka vrsta veštačke nacionalne tvorevine, već da su ustvari i oni Rusi.
Čak i model za početak agresije neodoljivo povlači paralelu između nacističke Nemačke i Putinove Rusije. Kao što je Nemačka iznenada, bez najave i povoda napala Poljsku 1939. godine, tako je i Rusija napala Ukrajinu nakon upornog ponavljanja da nema vojne ambicije i da je ofanziva ne samo isključena, već da je produkt propagande Zapada.
3. Prepariranje Evrope
U trenutku krajnjeg zahlađenja odnosa između Rusije i Zapada i uvođenja sankcija Moskvi zbog aneksije Krima, širom Evrope bilo je čak 45 uticajnih političkih partija i pokreta koji su podržavali rusku politiku, delili njene vrednosti i imale razumevanje za njene interese, naročito u odnosima prema Zapadu .
Među njima, na krajnjoj desnici bili su i Alternativa za Nemačku (AfD), austrijska Narodna partija (FPÖ), grčka “Zlatna zora”, mađarski Jobik, francuski Nacionalni front, italijanska Liga za sever, britanski UKIP, belgijski Flamanski interes (VB). Na krajnjoj levici pro-ruske partije su AKEL sa Kipra, nemačka Levica (Die Linke), češka KSCM, Podemos u Španiji, Siriza u Grčkoj, kao i italijanski Pokret pet zvezda i ŽIvi zid u Hrvatskoj.
Ove partije nisu nužno bile pod direktnim uticajem Moskve da sprovode svoju politiku, mada su se direktne veze (uključujući i finansijek) nekih od njih kasnije obelodanile, ali bez sumnje su svojom aktivnošću u ogromnoj meri dozvolile stvaranje ambijenta u kojem je mogla da se odigra agresija Rusije na Ukrajinu. One su stvarale povoljan predtekst u okviru EU i NATO da neki ruski imperijalni interesi budu tretirani kao legitimni i da se tim povodom povede oštra konfrontacija unutar zapadnih integracija i u krajnjoj liniji da se time oslabe unutrašnje kohezione veze zapadnih partnera. Upravo je to bio dugoročni interes Moskve, koji se uklapao u njen anti-zapadni narativ, ali i kao važan faktor u kojem bi mogla nesmetano da razvija svoje agresivne planove za realizaciju “Ruskog sveta”.
Uz to, Moskva je na razne načine korumpirala čelne političare iz mnogih evropskih država, vezujući ih za sebe i svoje interese. Gerhard Šreder i Fransoa Fijon, kao i čitave garniture konzervativnih vlada u Beču samo su neki od najpoznatijih evropskih lidera koji su se iz politike preselili u upravne odbore ruskih energetskih giganata.
4. Regrutacija neo-nacista
Uporedo s tim, Rusija je saveznike za ostvarenje svojih imperijalnih i agresivnih ambicija, tražila i nalazila među ekstremističkim, neo-nacističkim i terorističkim grupacijama širom Evrope, pa i Amerike. Baš kao i u slučaju legalnih i uticajnih partija, ideološka struktura ovih pro-ruskih organizacija je ista. Oni neguju jak anti-migrantski stav, u slučaju ekstremista reč je o čistom rasizmu, veoma snažnu anti-sistemsku orijentaciju koja negira vrednosti zapadne, liberalne demokratije, zatim snažan otklon prema manjinama svake vrste, a naročito seksualnim, kod mnogih je izražen i beli suprematizam i antisemitizam.
4.1. Amerika
Upravo su u Americi najpodložnije ruskom uticaju grupacije belih suprematista, onih koje baštine nacističke vrednosti poput anti-semitizma, borbe protiv zavere međunarodnog kapitala i netrpeljivosti prema LGBT populaciji. Američki istražitelji su identifikovali grupu “The Base” kao neo-nacističku i terorističku, a njenog vođu Normana Speara kao ruskog agenta. Evropski mediji, BBC i Gardijan će kasnije dokazati da je njegovo pravo ime Rinaldo Nazzaro i da je 2019. boravio u Rusiji kao gost vlade na izložbi posvećenoj bezbednosti, kao i da je organizovao filijale svoje organizacije u Britaniji, Australiji i Kanadi.
Utočište u Rusiji pronalazio je i David Duke, nekadašnji član Kongresa savezne države Luizijana i lider Kju Kluks Klana. Suočen sa istragom federalnih organa zbog pronevere novca, ovaj rasista i antisemita boravio je u više navrata u Rusiji, gde je dobio topao prijem, često je govorio u javnosti, a njegova knjiga “My Awakening” prodavala se i u knjižari u ruskom parlamentu.
Dokazane su i ruske veze Jared-a Taylor-a, vođe belo-suprematističke organizacije Američka Renesansa i Matthew-a Heimbach-a lidera Tradicionalističke Radničke partije tako što su se sastajali sa ruskim ultranacionalističkim liderima 2015. i 2017. godine .
Prepoznajući ga kao glavni kanal za organizovanje transnacionalne mreže terorističkih i ekstremističkih organizacija, za račun ruskih imperijalističkih ciljeva, Stejt department je 2020. označio „Ruski imperijalni pokret“ kao terorističku organizaciju . Reč je o organizaciji koja bez sumnje funkcioniše uz podršku Kremlja, iako je ona teško vidljiva zbog komplikovanih veza države, kapitala, obaveštajnih službi i crkvenih krugova. Kao i u slučaju međunarodnog „vojnog krila“ ove iste hobotnice, grupe „Vagner“ koja nesumnjivo ima pokroviteljstvo Kremlja, iako je on uporno negira.
4.2. Istočna Evropa
Mreža ruskih partnera iz kruga ekstremista i neo-nacista naročito je razvijena u istočnoj Evropi, području od prioritetnog interesa za ruske ambicije o zaokruživanju „Ruskog sveta“. Uglavnom je reč o malim, ali veoma agresivnim grupacijama, kojima je lako manipulisati, a još lakše kupiti. Mađarski pokret „64 županije“ je tipičan takav primer, jer se njeno delovanje podudara sa interesom Rusije o negiranju postojećeg poretka u istočnoj Evropi i podsticanju etničkih i kulturnih razlika u ovom regionu, uključujući i prelazak granice nasilja. Ova organizacija koja okuplja mađarsku desničarsku mladež regrutovala je istomišljenike i van granica zemlje, isticala je teritorijalne pretenzije prema Ukrajini („Transkarpatija nije deo Ukrajine“), organizovala je proteste podrške stvaranju Donjecke Narodne Republike, a čak je i pozivala na bojkot kupovine čokolada koju je proizvodila kompanija nekadašnjeg ukrajinskog predsednika Petra Porošenka .
U Poljskoj je kontraobaveštajna služba istraživala Mateusza Piskorskog, lidera levičarske organizacije „Promena“, kao i aktiviste ultra-desničarskog Poljskog kongresa nove pravde (KNP) zbog optužbi za špijunažu za račun Rusije. Oni su u Ukrajini organizovali akcije kojima su provocirali konflikte protiv etničkih Poljaka na zapadu zemlje. U Češkoj je 2016, bez odobrenja državnih organa, otvoren „konzulat“ Donjecke Narodne Republike, uz pomoć nekoliko ekstremno desničarskih grupacija, među kojima je bila i paramilitarna grupa Nacionalna garda.
4.3. Balkan
Veoma plodno tlo za regrutaciju ekstremističkih i neo-nacističkih grupa za svoje ciljeve, Rusija je pronašla i na Balkanu, regionu za koji je tradicionalno zainteresovana i u čijoj nestabilnosti prepoznaje svoj strateški interes za pariranje integrativnim ambicijama Evrope. S obzirom na dominaciju pravoslavnog stanovništva u više balkanskih zemalja (Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija, delimično Bosna i Hercegovina), Rusija nastoji da zloupotrebi rašireni pro-ruski sentiment da zaoštri etničke razlike do punog konflikta, jer to je dobar put da se region drži u stanju konstantne nestabilnosti i daleko od evropskih i evro-atlantskih integracija. Iako nije svaki rusofil na Balkanu neonacista, svaki neonacista na Balkanu jeste rusofil. Preciznije – obožavalac Vladimira Putina, njegove današnje, a naročito zamišljene buduće Rusije.
Jedan vođa, jedna vera, jedna nacija – to je samo jedna od zajedničkih “vrednosti” balkanskih ekstremista, koje ih čine replikantima starih, nacističkih ideja. Tu je i superiornost, pa i izabranost pravoslavnog slovenstva u odnosu na druge vere i narode. Razume se i antisemitizam, kao i rasizam prema migrantima sa Bliskog istoka i lokalnim Romima. Sve pro-putinovske grupacije na Balkanu predstavljaju se kao borbene i militarizovane, spremne na oružje. Kao i njihovi prethodnici iz 1930-tih godina, oni čeznu za povratkom teritorija koje “prirodno” pripadaju Srbiji (ili Rusiji). Uzori iz prošlosti su im kvislinzi iz perioda nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. U balkanskim okvirima ne priznaju postojanje nijedne druge nacije osim srpske, slave ratne zločine iz 1990-tih nad muslimanima i Albancima, naročito genocid u Srebrenici kao herojski čin. Ratko Mladić je, posle Putina, najveći idol i autoritet.
Tokom prvog meseca rata u Ukrajini, u Beogradu su organizovane dve veće ulične demonstracije, na kojima je data podrška Rusiji i Putinu za njihovu oružanu agresiju. Obe su organizovali ekstremni desničari iz organizacija “Narodne patrole”, Srpsko-ruski pokret i “Srbska akcija” . Po svim karakteristikama, reč je o čistim neo-nacistima, koji uz to obožavaju ruskog predsednika i smatraju ga vođom pravoslavnog sveta u borbi protiv Zapada.
U Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta u Bosni i Heregovini, veoma aktivni su mišićavi, tetovirani i uniformisani momci iz organizacije “Srbska čast”, originalno registrovane u Nišu, u Srbiji. U ovom gradu postoji Rusko-srpski humanitarni centar, zvanično međudržavni hub za brze intervencije u slučajevima prirodnih katastrofa, ali već godinama pod velikom sumnjom Zapada da je ustvari ruski obaveštajni i logistički punkt u centru Srbije. Upravo u tom centru su se pripadnici “Srbske časti” više puta fotografisali, a prema medijskim izveštajima u njemu su vežbali gađanje iz vatrenog oružja.
Agresija Rusije na Ukrajinu pružila je ovim neo-nacističkim grupacijama uverenje da je počeo da se ostvaruje veliki plan o ujedinjenju pravoslavnih Slovena, pod jednim liderom i jednim hegemonom – Rusijom. U realizaciji tog plana vide i svoje mesto i ostvarenje svojih ciljeva, malog hegemona na Balkanu. Stoga su i pripadnici organizacije “Srbska akcija” saopštili – “Rusko-ukrajinski sukob nije običan regionalni sukob, već deo velikog mističnog sukoba dobra i zla. U tom duhu mi zdušno podržavamo ovaj pohod”.
5. Zaključak
Napor Rusije i njenog lidera Putina da agresiju na Ukrajinu opravdaju ciljem “denacifikacije” užasan je primer cinizma, sračunatog na maskiranje sopstvenih motiva i ambicija, koje se neodoljivo poklapaju sa vrednostima i modelima njihovog ostvarenja u okviru nacizma. Imperijalni projekat “Ruskog sveta” zasniva se na totalnoj kontroli informacija, eliminisanju svake kritičke misli i javnosti, na militarizmu i agresivnom ponašanju prema nacijama i državama za koje se smatra da su deo “istorijske Rusije” koju treba obnoviti.
U cilju slabljenja kapaciteta glavnog oponenta ovom projektu, a to je Zapad, Rusija već dve decenije ulaže ogromne resurse – političke, obaveštajne, tehnološke i finansijske, u stvaranje mreže podržavalaca njenih interesa u najuticajnijim zapadnim zemljama.
Agresija na Ukrajinu, a naročito proklamovanje “denacifikacije” kao ratnog cilja, ogolila je i činjenicu da je Rusija naročito investirala u stvaranje i širenje neo-nacističkih grupacija širom Evrope, pa i u SAD i šire. Ukrajinska kriza pokazala je da su upravo ove grupacije, sa svim svojim otvoreno neo-nacističkim karakterom i vrednostima, ostale najverniji podržavalac Putinovog projekta. I na taj način krajnje ubedljivo diskreditovale ruski narativ o “denacifikaciji” Ukrajine, razotkrivajući u isto vreme istinsku prirodu režima u Kremlju.
Putinov režim veoma podseća na nacizam, kao što sve totalitarne diktature liče jedna na drugu. Međutim, između nacizma i Putinovog totalitarizma postoje neke razlike u ideologiji i geopolitičkim težnjama. U ovom radu naveli smo korake Putinove ideologije, čiji je glavni predstavnik Aleksandar Dugin, i glavne geopolitičke ciljeve koje već pokušava da postigne agresijom na Ukrajinu. Poznavanje ideologije i geopolitičkih težnji Putinovog totalitarizma je neophodan uslov za njegovo brzo uništenje i otklanjanje opasnosti koju Putinova Rusija predstavlja za slobodni svet.
Iako se čuvena izreka “Fašisti budućnosti će se predstavljati kao antifašisti” često pripisuje Vinstonu Čerčilu, iako on tako nešto nije rekao, ona ipak pogađa suštinu onoga što danas vidimo kao zvaničnu politiku Rusije i njenog neprikosnovenog lidera Vladimira Putina.
LITERATURA:
Charles Clover: Black Wind, White Snow – The Rise of Russia’s New Nationalism, Yale University Press (2017)
Alexander Dugin: The Fourth Political Theory, English edition, Arktos Media (2012)
Umberto Eco: Ur-Fascism (1995)
Ben Judah: Fragile Empire: How Russia Fell In and Out of Love with Vladimir Putin, Yale University Press (2014)
Steven Lee Myers: The New Tsar, The Rise and Reign of Vladimir Putin, Alfred A. Knopf (2015)
Nicholas O’Shaughnessy: How Hitler Conquered Germany, Slate, Mar. 2017
Valery Perry (ed.): Extremism and Violent Extremism in Serbia – 21st Century Manifestations of an Historical Chalenge, Ibidem Press, Stutgart (2018)