Ima dosta simbolike u tome što je baš Frenk Vizner ovih dana pozvao kosovske vlasti da prestanu da čekaju srpsko priznanje Kosova, već da treba da se okrenu drugim ciljevima, ekonomiji, gradnji puteva, na primer. Iskusni američki diplomata obeležio je vreme kada je Kosovo ubrzano išlo ka nezavisnosti i posle neuspelih pregovora u Beču 2007, formalno ga je i proglasilo, uz veliku podršku Viznerove vlade u Vašingtonu, čiji je bio izaslanik za Kosovo.

I baš tokom poslednjih 15 godina, otkako je Vizner završio angažman, pitanje Kosova je u vazduhu, naizgled rešeno proglašenjem nezavisnosti i širokom zapadnom podrškom, ali faktički sve vreme veoma otvoreno. Tih 15 godina podudara se sa periodom u kojem SAD nisu imale svog visokog diplomatu zaduženog za kosovsko pitanje – prvi posle Viznera na to mesto došao je nedavno Metju Palmer, a ubrzo i Gabrijel Eskobar.

Ovde nema slučajnosti. Jednostavno, američko učešće u rešavanju stvari oko Kosova znači i njihovo rešavanje, na ovaj ili onaj način. A njihovo stajanje po strani i prepuštanje posla nekom drugom, bez greške vodi u koroziju, komplikacije i potencijalno u eskalaciju. Pre samo mesec dana bili smo na korak od eksplozije. Na sreću, ona je izbegnuta, rešenja koja su dovela do smirivanja bila su kompromisna i samo naizgled jednostavna, baš kao što je i problem koji je trebalo rešiti samo naizgled bio “sitan”. Nijedan nerešeni problem između Beograda i Prištine nije “sitan”, svaki od njih ima u sebi dovoljno destruktivne energije da se razbukta u veliki plamen, sve dok i poslednji ne bude rešen i ugašen – kompromisom.

Američko posredovanje pod vođstvom Gabrijela Eskobara to vrlo dobro zna i zato je ovom “sitnom” problemu sa ličnim kartama i registarskim tablicama prišlo kao da je u pitanju pretnja nuklearnim ratom. Od višednevnih sastanaka u Briselu polovinom avgusta, pa do nedavnog konačnog sporazuma o režimu prelaska granice/administrativne linije, nije bilo pauze u razgovorima. Bio je to ustvari jedan neprekinuti razgovor koji je morao biti završen kompromisom i rešenjem.

Drugačiji ishod ne bi se zadržao samo na odnosima Beograda i Prištine, on bi zakomplikovao stvari na evropskoj, pa i na svetskoj mapi. Rusija se neskriveno nadala sukobu Srba i Albanaca početkom avgusta, očekivala je krv na kosovskom severu, potpirivala strasti koje bi vodile lokalnom obračunu, a ako je moguće i sukobu Srbije i NATO. Portparolki ruske diplomatije Mariji Zaharovoj je žao što je postignut dogovor, okomila se na EU da je pokazala da je “nemoćna” da dovede dve strane do sporazuma. I ponovo uči Srbiju šta je njen glavni interes (zaštita Srba i njihovog slobodnog kretanja), baš kao što je i ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko nedavno govorio u ime Srbije (a ne Rusije) da će “odlučno odgovoriti ako Srbi budu ugroženi”. Na njihovu žalost, sporazum je postignut, kriza je izbegnuta, a o sukobima nema ni govora. Moskva će morati da traži neku drugu priliku u kojoj će pokušati da isprovocira konflikt, koji bi joj olakšao teret ukrajinske invazije. Kosovo će za nju ostati tačka u kojoj će tražiti šansu da “razvuče” ukrajinski front, ali to dobro znaju i na drugoj strani. Model po kojem su rešena “sitna” pitanja sa ličnim kartama i tablicama doneo je uspeh i on će biti korišćen i za ostala pitanja. Razume se, uz snažno učešće SAD.

Da je ovaj model efikasan, govori i to što i u Beogradu i u Prištini ima nezadovoljnih dogovorenim rešenjima. Desnica u Srbiji je, očekivano, “razapela” Aleksandra Vučića da je priznao Kosovo, a Albin Kurti mora nadugačko da objašnjava svojim pristalicama zašto je odustao od svoje maksimalističke i nerealne politike – ili priznanje od strane Srbije, ili ništa. A naročito mora da objašnjava kako je Albance doveo u poziciju da Amerika ima sluha za predloge iz Beograda. Kada Gabrijel Eskobar kaže da je Vučić “potpuno posvećen regionalnoj stabilnosti”, da “ne želi nasilje” i da veruje u evropske ambicije Srbije, to ne znači da je Vašington na putu da “otprizna” Kosovo. To samo znači da se Amerika ponovo prihvatila posredovanja oko kosovskog pitanja sa željom da ono bude rešeno, na način koji neće ostaviti “repove” i mogućnost da ponovo eksplodira, a to je dostižno jedino uz učešće Beograda, nikako mimo njega.

Optužbe da je priznao Kosovo pratiće Vučića i u svim budućim sporazumima sa Prištinom, ali one će biti jednako besmislene kao i dosadašnje. Priznanje neke države nikada se ne dešava slučajno, usput i posredno, ono mora biti eksplicitno, pisano i obrazloženo, dokumentima koja imaju međunarodno pravnu validnost. Srbija ističe da to neće uraditi i o toj činjenici je nedavno govorio Frenk Vizner, obraćajući se kosovskim Albancima. To dobro zna i Vuk Jeremić, a kada zahteva od Vučića da piše Vladimiru Putinu i Si Đinpingu da nikada neće priznati Kosovo, govori samo o nečuvenoj spremnosti da se interesi sopstvene države stave na raspolaganje interesima nekog drugog.

Između priznanja i statusa quo, koji se polako menja, nalazi se ogroman prostor u kojem Beograd i Priština, uz podršku pa i pritisak SAD i EU, traže modele za normalizaciju odnosa. To se sada radi mnogo brže nego ikad u poslednjih 15 godina, zato što su međunarodne okolnosti neuporedivo teže nego bilo kad u poslednjih 15 godina. Ruska invazija na Ukrajinu je donela to ubrzanje, zato što je kosovskom konfliktu dala šansu da se “odmrzne” i da ponovo preraste u pitanje od globalnog značaja.

Ono to, na sreću, neće postati, jer su poslednji dogovori Beograda i Prištine vratili proces na kolosek dogovora i kompromisa. To je teška vožnja za sve koji u njoj učestvuju, ali alternativa je haotična i rušilačka, i u tome niko na koloseku ne želi da učestvuje.