Šta biste mislili o nekoj ekipi u kafani koja urla da će da polomi lokal, prebije sve goste i osoblje, ali samo dvojica ustaju da to i urade? Zar ne biste sa gađenjem gledali na to društvo dok lomi tanjire i razbacuje hranu jer je usluga loša, a u isto vreme prebiraju po novčaniku jer znaju da će morati sve da plate, i da ćute kad konobar dođe sa računom?

Dobili ste sliku današnjeg ruskog društva. U isto vreme bi i da sravne Kijev sa zemljom, ali tek svaki četvrti bi se odazvao mobilizaciji. Svi podržavaju invaziju na Ukrajinu, ali svi strahuju od posledica te invazije – ljudskih žrtava (90%), ekonomskih problema (80%) i međunarodne izolacije (70%). Skoro polovina traži da se pojačaju raketni napadi na Kijev, ali još više njih traži pregovore o miru. I, razume se, skoro svi misle da u ukrajinskoj vladi sede nacisti, da su Ukrajinci odgovorni što gine njihov narod i da je sve tačno što saopštava Kremlj.

Nismo ih mi pitali šta misle. Već pet meseci ih svakog dana anketira istraživački tim univerziteta Prinston, jedan od najuglednijih na svetu, koristeći vrhunske tehnike i metode socioloških istraživanja. I, kako biste se odnosili prema ljudima sa ovakvim karakterom? Mogu li da vam budu simpatični, ili da makar imate razumevanja za opštu konfuziju u kojoj se nalaze, pomešanu sa ubitačnom agresijom i kukavičlukom u isto vreme?

Gađanje krstarećim raketama centra Kijeva, bulevara i dečijih igrališta, bila je ruska odmazda za rušenje Kerčkog mosta, to je potvrdio i Vladimir Putin. Raketna osveta slavljena je u Moskvi i širom Rusije, iako nije donela nikakvu vojnu prednost. Na državnim TV-kanalima (drugi ne postoje) analitičari i političari takmičili su se ko će da pokaže veće oduševljenje, ali i da što strašnije zapreti novom osvetom. Analitičar iz Kremlja Bogdan Bespalko tražio je da se udari nastave bez prekida narednih dve do pet nedelja, da se Ukrajina baci „u hladnoću i mrak“. Poslanik u Dumi Aleksandar Kazakov žalio se što je akcija stala i što je tako prekinuto narodno veselje zbog bombardovanja ukrajinskih gradova.

Ovi ljudi i njihova publika su isti oni iz istraživanja s početka teksta koji bi i da razaraju, ali i da ostanu kod kuće, koji bi da ratuju, ali i da su im puni frižideri, a familija na okupu. Raduju se osveti nad nevinima koja je sama sebi cilj, jer je to jedini način da zaborave poraze koje su doživeli u pravoj, muškoj borbi jedan na jedan, u borbi koju su sami tražili.

Prošle subote (Krimski most) Ukrajina je pokazala zašto dobija rat protiv Rusije. U ponedeljak (raketna osveta) Rusija je pokazala zašto taj rat gubi – napisao je Filips Pejson O’Brajen, profesor strateških studija sa Univerziteta Sent Endrjus u Škotskoj. I zaista, dok je ukrajinska akcija imala strateški vojni značaj – isekla je žilu kucavicu snabdevanja ruskih okupacionih trupa, dotle je ruska odmazda bila besmislena. Imala je za cilj samo da Ukrajini pokaže svoj bes i mišiće i da umiri tvrdolinijaše u Moskvi koji su ljuti zbog teških vojnih poraza u Ukrajini (profesor O’Brajen).

Veselje koje je u Rusiji nastalo posle raketne odmazde nad Ukrajinom, podsećalo je na šenlučenja u Avganistanu i Pakistanu, posle napada na njujorške „bliznakinje“ i Pentagon 2001. I tada i danas, slavljeno je ubistvo nevinih ljudi, rušenje gradova i uništavanje njihovih vitalnih sistema od kojih zavisi egzistencija stanovništva. Usput, sve pomenuto su ratni zločini.

I 2001. i danas napadi na ne-vojne ciljeve bili su uteha za teške poraze u pravom ratu, nadoknada za batine dobijene u muškoj tuči. Kratkotrajna radost depresivnih, čiji su se snovi o moći raspali u paramparčad. U Rusiji zato traže još mnogo raketnih udara po civilima, jer jedino to vraća iluziju o nadmoći i skreće misli sa teških poraza na pravom frontu. Samo osveta nad civilima daje zaborav na hiljade poginulih ruskih vojnika, na strah od mobilizacije i od nemaštine.

Ovakvo bežanje od realnosti, pa čak i po cenu slavljenja nevinih žrtava i razaranja gradskih centara, možda bismo mogli da razumemo uz pomoć medicinske nauke. Ali čak ni ona ne bi mogla da nam pomogne da razumemo isto takvo ponašanje onih u Srbiji koji slave ruske „podvige“ tokom dva dana razaranja Kijeva i drugih ukrajinskih gradova u znak odmazde. A ima ih mnogo, na društvenim mrežama, čak i na nacionalnim televizijama. To bi trebalo da su ljudi koji su lično doživeli sve ono što su početkom nedelje doživeli Ukrajinci u centru Kijeva, Lavova i Odese, dok su odlazili na posao i vozili decu u školu.

Oni 23 godine kunu NATO i njegove bombe koje su tri meseca padale po Srbiji, i treba ih razumeti zato što su to sigurno bili najteži dani u njihovim životima. Ali kako je moguće da u samo jednom prepodnevu promene stranu i oduševljeno kliču Putinu i njegovoj raketnoj kiši po ukrajinskim gradovima i civilima. Postoji li u medicinskoj nauci naziv za ovakav sindrom, poremećaj? Neka to procene stručnjaci na nekom drugom mestu.

Za Srbiju i njene ljude Putinova raketna osveta je možda konačni test ne samo racionalnog političkog razmišljanja, već mnogo više – test elementarne ljudskosti i solidarnosti sa patnjama žrtve. Ruski ratni lider je jasnije nego ikad pokazao varvarsku prirodu svoje akcije u Ukrajini, učinio je to iz besa i nemoći, u trenutku kada njegova okupaciona vojska niže poraz za porazom, a jastrebovi u Kremlju kruže nad njegovom glavom.

Da li takav čovek i takvo varvarstvo i dalje zaslužuju podršku makar jednog čoveka iz Srbije, ako ni zbog čega drugog, onda zbog sećanja na 1999. zbog kojeg su sve do danas držali Putinovu stranu? Svaki novi dan podrške Putinovoj Rusiji, lišava Srbiju i ljude koji daju tu podršku prava da govore o 1999. godini kao vremenu u kojem su bili žrtve. Danas samo kukavice i sildžije podržavaju Putina, najvećeg menju njima.