U sredu se odigrao najvažniji politički sastanak u ovoj godini. Predsednici SAD i Kine Džo Bajden i Si Đinping razgovarali su u San Francisku puna četiri sata. Nisu se sreli godinu dana, a za to vreme u svetu se desilo štošta, i sve ima manje ili više veze što sa Amerikom, što sa Kinom, a najčešće sa obe zemlje. Jedni druge vide kao pretnju, ali i kao partnera sa kojim mora da se razgovara.

Ovaj sastanak dugo je pripreman, prethodile su mu važne posete visokih predstavnika administracije, uključujući i nedavni boravak šefa kineske diplomatije Vang Jia u Vašingtonu, prvi takav u poslednjih pet godina. Dogovori iz San Franciska ticaće se celog sveta najmanje u narednih godinu dana, do američkih izbora, ali i posle toga ako Bajden ostane u Beloj kući.

Ticaće se i nas u Srbiji, i na Balkanu, koliko god izgledalo da je sve to previše daleko i previše veliko za nas “male”. Naročito bi trebalo da se tiče onih najmanjih kod nas, koji šansu za svoju bolesnu megalomaniju vide u nekakvom velikom obračunu istoka i zapada, u kojem će prvi pobediti drugog, ma šta pobediti – sravniti sa zemljom!

Si Đinping nije otišao u Ameriku da Bajdenu preti nekim novim svetskim kineskim poretkom. Otišao je da moli i da traži izlaz za ogromne probleme u kojima se nalazi njegova zemlja. Ekonomija nije uzletela posle pandemije, kako su se nadali u Pekingu pre godinu dana.

Naprotiv, svi parametri opadaju, za šta centralna vlast Komunističke partije nema rešenje. Na putu je ogromna finansijska kriza zbog prenaduvanog “mehura” u stanogradnji, zbog čega preti krah tržišta i banaka, nešto poput krize na zapadu pre 15 godina.

Kinu sve više napuštaju zapadne kompanije i sele investicije u okolne, stabilnije ekonomije, naročito u Indiju. Sele se i zbog toga što je od avgusta na snazi novi zakon protiv špijunaže zbog kojeg svako ko želi da uloži kapital u Kinu rizikuje da zaglavi robiju, ako se, na primer, usudi da istražuje tržište.

Sijev-a strateška inicijativa “Jedan pojas jedan put” ubrzano se gasi, od nje odustaju i Kinezi, pa su kao zamenu ove godine doneli čak tri nove globalne strategije. “Pojas i put” se pokazao kao preskupa, neisplativa i sa stanovišta širenja kineskog uticaja u nerazvijenom svetu neefikasna strategija. Njegovi uspesi žive samo u proklamacijama Komunističke partije kao jedna od “genijalnih” zamisli nacionalnog vođe. Na kraju, Kina od polovine ove godine više nije ni najmnogoljudnija zemlja na svetu, pretekla je Indija.

Ove i druge sistemske probleme Si Đinping ne može da reši sam, a još teže u konfrontaciji sa Amerikom. Naprotiv, može da ih ublaži jedino ako sarađuje sa njom i zato je sastanak sa Bajdenom u San Francisku bio teško, ali važno priznanje Kine da je dosadašnja nacionalistička politika i želja za ekspanzijom njenog modela na ceo svet bila avantura, koja mora da se završi.

Naši obožavaoci rastućeg Istoka i zagovornici propasti Zapada, verovatno će i sada propustiti priliku da razumeju globalna pomeranja, ali da ipak pokušamo. Njihove nade da će ruska invazija na Ukrajinu biti početak konačne pobede Istoka nad Zapadom odavno su splasle, počev od četvrtog dana agresije kada su shvatili da Kijev nije pao za tri dana, kako su u Moskvi obećavali.

Pobednička očekivanja vrlo brzo su se sa Rusije prebacila na Kinu, jer ona je ipak veća i moćnija od Rusije. Opet pogrešno. Si Đinping je u San Francisku izričito rekao da neće napasti Tajvan, a Bajden je, opet izričito, za Sija rekao da je “diktator”. Neko je ovde prilično popustio, onaj ko je u nuždi.

Sve kineske operacije na globalnoj sceni su beznadežne, kao već pomenuti “Pojas i put”, kao i BRIKS. Oni koji sada u kampanji u Srbiji traže glasove nudeći članstvo u BRIKS-u, nude ustvari vezivanje za projekat (brod) koji tone, bez nade da neko može da ga spasi. To je samoubilačka ponuda za Srbiju, ali vrlo isplativa za one koji nude, jer će doneti glasove onih koji i dalje misle da u Evropi nema grejanja, u Britaniji goriva na pumpama, a u Americi hrane u samoposlugama.

Kina je došla na Zapad da pregovara kako bi se izvukla iz višestruke krize, i Zapad je to prihvatio. Nemoguće je odbaciti drugu najveću ekonomiju na svetu, štetno je i skupo zaobići njeno tržište i ogromne proizvodne kapacitete. Ali, nedopustivo je da Kina svojom ekonomskom (i vojnom) snagom ucenjuje desetine manje razvijenih ekonomija po svetu, naročito u njenom komšiluku. Nedopustivo je da ona i dalje bude centar za proizvodnju i distribuciju čak dve trećine “fejk” robe koja cirkuliše svetom, od cegera za pijacu do kradenih softvera. Nedopustivo je da hapsi za špijunažu strane investitore zato što sprovode najobičniji due diligence, kao prvi korak ka plasiranju kapitala na kinesko tržište. I na kraju, nedopustivo je da njene kompanije ostvaruju ratni profit tako što eskiviraju međunarodne sankcije i dopuštaju ruskim firmama da švercuju robu na svetsko tržište.

Amerika i Zapad neće prestati da trguju sa Kinom, naprotiv. Ne treba ni Srbija da prestane, štaviše treba da traži načine da još više poveća svoj izvoz, baš kao što sada i radi. Ako neko na to ima primedbe treba ga samo podsetiti da ono što Srbija trguje sa Kinom za celu godinu, Nemačka razmeni sa Kinom za manje od jedne nedelje. Američka trgovina sa Kinom je 110 puta veća od trgovine Srbije sa Kinom. Naravno, razlika u veličini naših ekonomija je ogromna, ali princip treba da bude jednak za sve.

Ali treba da ostane još jači princip da Srbija u Kini ne treba da ima ništa više od važnog trgovinskog partnera. Nikakva politička udruživanja, nikakva koalicija protiv zapada, nikakav BRIKS, a ponajmanje prizivanje velikog obračuna u kojem će pobediti “rastući Istok”.