Evropljani su se dogovorili o novom “trijumviratu” koji će voditi EU u naredne četiri godine – Ursula von der Leyen na čelu EU “vlade”, bivši portugalski premijer Antonio Costa na čelu Evropskog saveta i Kaja Kallas, estonska premijerka, kao šefica evropske diplomatije.

Ovom raspodelom, države EU ujedno su i skicirale favorite za naredni izborni ciklus za četiri godine, i to naročito za vođstvo NATO. The New York Times je još u novembru prošle godine video Kaja Kallas kao vrlo dobrog i vrlo ozbiljnog kandidata za novog šefa NATO. Negde u isto vreme ovde i u još nekim evropskim medijima zagovarao sam isto rešenje.

Razlozi su bili dvostruki. Principijelni, da je posle 20 (odnosno 25 godina) članstva u NATO došlo vreme da vođstvo Alijanse preuzme neko od lidera iz istočne Evrope. I drugi, personalni, da je baš Kaja Kallas oličenje i tog principa, ali i ličnog primera koji treba da simbolizuje NATO u godinama u kojima će biti izložen najvećoj pretnji otkako je osnovan pre 75 godina.

Ove godine neće doći na čelo NATO, ali za četiri godine – skoro sasvim izvesno. U tome će joj pomoći visoka među-stepenica na kojoj će da se nađe već narednih dana, kao šef European spoljnopolitičke službe.

Ali, posvetimo se ne dalekoj budućnosti od četiri godine, već ovoj koja neposredno dolazi. Kaja Kallas na čelu diplomatije EU veliki je, možda čak i istorijski događaj za EU, ali i za sve one koji joj teže. Posle serije isluženih tehnokrata, na mesto prvog diplomate EU dolazi jedan od lidera Unije, i to punokrvni Evropljanin, u punoj političkoj snazi, ali i osoba koja ima moć da EU vrati ono po čemu je najbolja u svetu, snažnoj diplomatiji.

U poslednje dve i po godine, Kaja Kallas se kvalifikovala za ovo mesto, kao ubedljivo najodlučniji evropski lider za beskompromisnu podršku Ukrajini da se odbrani od ruske agresije. Njen dosadašnji angažman ostaće jedna od svetlih tačaka ukupnog odnosa Evrope prema Ukrajini, koji je često bio konfuzan, nedosledan i nedovoljno odlučan.

Na primer, mnoge evropske vlade imale su saosećanje sa hiljadama mladih Rusa koji su u prvoj godini rata navalili na granice, bežeći od mobilizacije koja se najavljivala. Ne i Kaja Kallas, koja im je bez emocija poručila da ne računaju sa utočištem u njenoj Estoniji, već da treba da ostanu u Rusiji i pokrenu anti-ratne akcije, umesto što beže.

Njena uloga prema ostalim evropskim liderima sve vreme je i edukativna, jer ih neprestano uči o pravoj prirodi politike Kremlja, ona koju je iskusila lično, sa svojom porodicom i svih 1.4 miliona estonskih zemljaka. Čak i pre ruskog napada na Ukrajinu, ona je upozoravala i Rusiju, ali još više svoje evropske partnere da Moskvi ne sme da se dopusti da utiče na odluke NATO-a.

“Rusija je napravila problem i sada se herojski nudi kao neko ko ima rešenje,” upozoravala je ona mesec dana pre nego što je Rusija napala Ukrajinu. Od tada je i njeno antologijsko podsećanje na rusku pregovaračku strategiju, koju je primenjivao čuveni “Mister Njet”, Andrej Gromiko, po kojoj Moskva traži maksimum, čak i više nego što očekuje da dobije, a Zapad joj uvek izađe u susret, strahujući od njene oštre reakcije.

Bilo je i tada, ali i kasnije, mnogo Evropljana koji su lako mogli da upadnu u staru zamku i da uđu u nagađanje s Moskvom po Gromikovom receptu, ali ipak su odoleli baš zbog pritiska koji je na njih pravila Kaja Kallas.

Estonska premijerka doneće na svoj novi posao ne samo čvrstu politiku protiv Putina, koju je do sada vodila njena vlada i ona lično. Doneće sa sobom i snažan porodični pedigre, kao ćerka Siim-a Kallas-a, nekadašnjeg premijera Estonije i evropskog komesara, koji je pritom čak bio i član Vrhovnog Sovjeta u predvečerje kolapsa USSR-a 1991.

Sa svim tim svojstvima koja čine njen politički profil, Kaja Kallas dolazi u Brisel kao personifikacija zajedničkog baltičkog i istočnoevropskog istorijskog pamćenja opasnosti od ruske pretnje, a istovremeno ogromne zajedničke odlučnosti da se toj opasnosti suprotstavi svom snagom.

Ukrajina će u Kaja Kallas i ubuduće imati vernog saveznika, ali ovog puta na daleko uticajnijoj evropskoj funkciji. Ona nikada neće ponoviti kolebljivost i preplašenost svog prethodnika Josep Borrell, koji je govorio da je “oslabljeni Putin velika opasnost”, u vreme pobune Wagner-a, ili da Putin “ne blefira” kada kaže da će upotrebiti nuklearno oružje.

EU sa njom na čelu diplomatije dobija vrhunskog poznavalaca Rusije i Putina, koji zna da “pročita” sve njihove trikove čiji je cilj da unesu strah i pometnju na Zapadu. Odbrana od tog straha već godinama je najslabija tačka EU prema Rusiji, a Putin je investirao mnogo da ta pukotina bude što dublja.

Dolazak Kaja Kallas u Brisel je siguran znak da je taj strah prevaziđen, i u tome je odluka EU da joj poveri jednu od najvažnijih dužnosti bila hrabra, iako donekle zakasnela. Ali, estonska premijerka će u Brisel doneti i svoju odlučnost, za koju ima veliku šansu da u naredne četiri godine presadi u EU spoljnu politiku, dok se suočava sa najvećim egzistencijalnim rizikom još otkako je osnovana.