U lavirintu globalne geopolitike malo koja figura izgleda tako preteće i varljivo kao Vladimir Putin. Ruski predsednik je svojim čeličnim pogledom i proračunatom retorikom još jednom dao neiskrenu ponudu za okončanje rata u Ukrajini — predlog koji je koliko besmislen, toliko i je i ciničan. Za svakoga ko obrati pažnju, jasno je da ovo nije maslinova grančica, već lukavstvo, očajnički pokušaj da se potvrde dobici njegove ilegalne invazije i da se kupi vreme za posrnulu vojsku. Ipak, uznemirujuće, ova igra dobija na snazi u određenim krugovima na Zapadu, gde strahovi od nuklearne eskalacije i ratni zamor zamagljuju rasuđivanje i narušavaju odlučnost. Došlo je vreme da zapadni lideri razotkriju Putinovu farsu, da ostave po strani svoje strahove i da Ukrajini obezbede ozbiljno naoružanje koje joj je potrebno ne samo za odbranu suvereniteta već i za odlučnu pobedu u ovom ratu. U nedavnom govoru koji se činio neskladnim, Putin je rekao da bi izabrao da okonča rat u Ukrajini. To je program osmišljen da ne promoviše mir, već da unapredi Putinov cilj. Ovi zahtevi su novi u Putinovoj knjizi. Tokom godina, usavršio je umetnost ubijanja čovečanstva – koristeći prekide vatre, mirovne pregovore i sporazume kao alate za reformu i ubijanje – da ponovo rasplamsa svoj bes.

Ovaj novi projekat nije ni po čemu drugačiji. Iza paravana diplomatije krije se skriveni motiv: da Rusija zadrži teritorije u regionu, da se destabilizuje Ukrajina i da se razbije zapadno jedinstvo. Međutim, zapadne lidere ovaj trend ne sme prevariti. Prihvatanje Putinovog predloga znači da se pretnja isplatila, podsticanje nezavisnosti i odricanje od osnovnih principa međunarodnog prava. Iznad svega, to je duboka rana za ukrajinski narod, čija je hrabrost i otpor prema ruskoj brutalnosti inspirisala svet. Svaki grad i selo koje je Ukrajina vratila simbol je nesalomivog duha zemlje i njenog odbijanja da se preda. Putinov rat u Ukrajini nije samo geopolitički rat, već i humanitarna katastrofa. Akcije ruske vojske na ukrajinskoj granici karakteriše nivo varvarstva koji šokira. Od bombardovanih ruševina Mariupolja do masovnih grobnica pronađenih u Buči, dokazi o ratnim zločinima koje je počinila ruska vojska su ogromni.

Na meti su posebno bili civili. Žene, deca i starci su žrtve neopisivog nasilja. Ovi zločini nisu rezultat izolovanih incidenata ili odmetnutih entiteta – oni su direktan rezultat strategije osmišljene da zastraši ukrajinski narod do pokornosti. Suočeni sa takvom brutalnošću, svaki razgovor o miru smatraju sumnjivim. Mir koji se zasniva na predaji Ukrajine ili na sporazumima oko granica uopšte nije mir. To je početak nasilja, zeleno svetlo za Putina da nastavi svoj osvajački program. Pojedinci na Zapadu koji podržavaju ovo rešenje, bilo iz straha ili iz nekog drugog razloga, treba da razmotre moralne implikacije svoje pozicije. Dozvoliti Putinu da diktira uslove mira prećutno otvara put budućoj agresiji. Iako je narod Ukrajine pokazao veliku hrabrost u odbrani svoje domovine, odgovori zapadnih vlada bili su nedosledni. SAD i njihovi evropski saveznici pružili su Ukrajini značajnu vojnu pomoć, uključujući protivtenkovske rakete, dronove i artiljerijske sisteme. Mnogo puta je ta pomoć bila iznuđena ali i određena obzirima prema Rusiji – važnije je bilo da se ne isprovocira Rusija nego da se osigura pobeda Ukrajine. Neizvesnost oko nabavke naprednijeg oružja – kao što su rakete dugog dometa, sistemi protivvazdušne odbrane i borbeni avioni – dovela je do toga da se Ukrajina bori sa jednom rukom vezanom. Ovo je uglavnom posledica straha od eskalacije tenzija, posebno nuklearnog rata što su Putin i njegovi saveznici prepoznali. Ali da budemo jasni: ove pretnje su veoma opasne. Ruski nuklearni arsenal je zastrašujući, ali ideja da bi Putin sam započeo nuklearni rat zbog Ukrajine je apsurdna. Takva akcija bi osigurala uništenje njega i njegove vlade. Prava opasnost nije suprotstavljanje Putinu, već stvoriti iluziju da njegove pretnje mogu naterati Zapad da se preda. Ne obezbeđujući Ukrajini potrebno naoružanje, Zapad ne izbegava rat, već ga odlaže. Putinova strategija se u velikoj meri oslanja na korišćenje straha i podela u zapadnim društvima. Veoma mu je jasno da će mogućnost nuklearnog rata, koliko god bila daleka, zaplašiti zapadne nacije i njihove lidere.
Ovaj strah je moćno oruđe koje Putin koristi. Međutim, to je vrlo jednostavan alat. Zapad treba da shvati da stvarna opasnost od nuklearnog rata proizilazi iz nečinjenja, ali i iz pokazivanja slabosti. Ukoliko Putin shvati da Zapad ne želi da povećava tenzije, nastaviće da pomera granice agresije, uveren da to može učiniti bez posledica. Zapad mora shvatiti da pomirenje neće dovesti do trajnog mira. Od Minhena 1938. do Krima 2014. godine, istorija je puna primera ravnodušnosti prema agresorima, što je dovelo do još krvoprolića. Ideja da Putin može tolerisati ustupke u regionu ili okončati neprijateljstva je opasna obmana. To je igra koja ugrožava ne samo budućnost Ukrajine, već i stabilnost cele Evrope. Vreme je da Zapad obezbedi Ukrajini strateško oružje koje joj je potrebno — ne samo da brani svoju teritoriju, već i da odlučno napadne Rusiju. To znači ukidanje ograničenja na brojno oružje, uključujući rakete dugog dometa, sisteme protivvazdušne odbrane, pa čak i rakete koje mogu da pogode ruske ciljeve u unutrašnjosti. Drugi su odbili da prihvate zahtev, plašeći se da će se sukob proširiti van granica Ukrajine.

Ovo je ozbiljan problem i Zapad mora biti spreman da ga prihvati. Zapad šalje jasnu poruku dozvoljavajući Ukrajini da gađa ruska vojna postrojenja na ruskom tlu: nećemo tolerisati agresiju i odgovorićemo snažno i odlučno na napade na bilo koju zemlju. Ova politika naglašava slabosti ruske vojske, za koju se ranije pokazalo da je neefikasnija nego što se mislilo. Što je još važnije, to pokazuje Putinovu slabost – oslanjanje na mit o sposobnosti ruske vojske da održi svoju moć. Važno je napomenuti da Ukrajina nije sama u ratu za sopstveni opstanak. Ulozi su veći. Ukrajinski sukob je istorijska borba za budućnost Evrope, za principe suvereniteta, demokratije i ljudskih prava koji čine osnovu međunarodnog poretka. Ako Ukrajina padne, posledice će se osetiti daleko izvan granica zemlje. Putin neće napustiti Ukrajinu. Njegove imperijalne ambicije se protežu i na ostale delove bivšeg Sovjetskog Saveza, a možda i šire. Moldavija, Gruzija i baltičke države su sledeće na njegovoj listi. Logika smirivanja nalaže da, ako Zapad nije voljan da zaštiti Ukrajinu, biće manje voljan da zaštiti ove male i ranjive zemlje. Štaviše, pobeda Rusije u Ukrajini će inspirisati druge režime širom sveta. To pokazuje da Zapad nema interesa da štiti svoje vrednosti i da je dobro biti ljut. Bio bi to razoran udarac za svet posle Drugog svetskog rata i uvod u novu eru nestabilnosti i sukoba. Zapad treba da vidi da njegova sopstvena bezbednost i budućnost međunarodnog poretka leže u Ukrajini. Ovo nije samo borba Ukrajine, već borba za dušu Evrope. Uprkos brojnim poteškoćama sa kojima se suočava, ukrajinski narod je pokazao veliku hrabrost i odlučnost da brani svoju zemlju. Od bivših vojnika do civila koji još uvek osećaju posledice granatiranja svojih gradova, ukrajinski narod donosi važnu odluku. Znaju da se bore ne samo za svoju zemlju, već i za svoje pravo da budu slobodna i nezavisna nacija. Za ovo samopouzdanje potrebno je više od reči podrške; potrebna je akcija. Ukrajina mora da ima oružje i podršku kojom može ostvariti pobedi u ovom ratu. Ovo nije samo moralno, već i strateško pitanje. Narod Ukrajine je jasno pokazao da je spreman da se bori do poslednjeg čoveka kako bi zaštitio svoju zemlju. Ali oni to ne mogu sami.

Njima je potrebna puna podrška Zapada, ne samo na rečima već i na delu. Kako se rat nastavljao, loše vesti su se pojavljivale i u ostalim delovima Evrope i sveta. Populistički lideri i intelektualci, desnica i levica, pozivaju na prekid rata jer smatraju da Rusija zapravo pobeđuje. Ovi glasovi tvrde da Ukrajina mora da pristane na mir, da Zapad mora da prekine da „provocira“ Rusiju i da rat odvlači pažnju od unutrašnjih pitanja. Ovo nije samo izdaja Ukrajine, već izdaja principa koji su Evropu decenijama održavali sigurnom i prosperitetnom. Ova veza je prekinuta. Ignoriše činjenicu da pomirenje sa Putinom neće dovesti do mira, već će samo odložiti sledeći rat. Ignoriše lekcije iz istorije koje su nam uvek iznova pokazivale da je ugnjetavač taj koji treba da pati, a ne potlačeni.